Mnogo je datuma u srpskoj tradiciji koji nose slojeve i slojeve simbolike – počev od godišnjica koje nas sete na ratna stradanja, pa do slava, svetaca i drugih, hrišćanima značajnih, „crvenih“ datuma. Ali, kada se crkvene i svetovne tradicije isprepleću, onda dobijemo i datume kao što je 28. jun.
Dakako, svi odmah pomislimo na verski praznik, koji SPC tog datuma obeležava po gregorijanskom kalendaru (a 15. juna po julijanskom). Vernici se tada sećaju kneza Lazara i Kosovske bitke, iako je Vidovdan, zapravo, mnogo više od (samo) jednog istorijskog trenutka. Kako su se vekovi nagomilavali, tako je ovaj datum počeo da nalikuje zamešateljstvu različitih tradicija – što verovanja Starih Slovena, što hrišćanske simbolike, ali i „miksa“ narodnih običaja i nacionalne istorije.
Zato nećemo pogrešiti ako u tom jednom prazniku prepoznamo ostatke paganizma i srednjevekovnih predanja. Sve je to onda fino začinjeno nacionalnim identitetom, koji je (ponovni) procvat doživeo tokom 19. veka. Sve u svemu, jedno od pitanja se vrti oko samog naziva praznika: zašto se zove baš Vidovdan?
Tragovi vremešnih sećanja
Stekao bi se zaključak da ni etnolozi po ovom pitanju nisu sasvim složni. Naime, postoji mogućnost da naziv Vidovdan ima veze sa staroslovenskim božanstvom Svetovidom. Svetovid se pominjao u kontekstu svetlosti, rata i proročkih moći, pa otuda i ime koje se može tumačiti kao „onaj koji sve vidi“.
Svetovid je imao kult koji je naročito bio značajan među zapadnim Slovenima. Potonji su ga slavili uz svetkovine, gradili su mu svetilišta, a ovi stari običaji najverovatnije nisu nestali dolaskom hrišćanstva. Mogli su koliko da dobiju modifikovana značenja, pa je na prostoru Balkana ime Svetovid počelo da se povezuje sa Svetim Vidom: mučenikom iz peroda ranog hrišćanstva, čiji se praznik po crkvenoj tradiciji obeležava sredinom juna.
Moguć je, osim toga, još jedan scenario – da su tragovi, koji eventualno vode od staroslovenskog božanstva do (savremenog) Vidovdana, donekle zabašureni u nadolazećim vekovima. Uostalom, ni tradicija, bilo da je paganska ili crkvena, po pravilu nije statična.
To je, naposletku, jedan od razloga zbog koga se veruje da Vidovdan ima mnogo starije korene od bitke koja 1389. godine zbila na Kosovu.
Praznovanje prirode i predaka
Kosovska bitka, kao i smrt kneza Lazara koja je po predanjima proglašena mučeničkom, postali su u pravom smislu reči podloga obeležavanja Vidovdana. Međutim, pre no što je ta podloga ustanovljena, praznik je mogao da ima sasvim drugačije značenje, a sve u zavisnosti od krajeva u kojima se slavio.
Pošto je načelno pripadao letnjem ciklusu praznika, Vidovdan se povezivao sa prirodom, simbolikom plodnosti i sa sećanjem na pretke. U pojedinim delovima Srbije, narod je toga dana odlazio na groblje, te palio kandila i iznosio hranu u čast pokojnika. Ovo, pak, ukazuje na snažno poštovanje kulta mrtvih, toliko karakteristično za slovensku kulturu.
Vidovdan je na taj način predstavljao vezu između živih i umrlih, ali i simboličan prelazak iz proleća u leto. Pored toga, narodna verovanja su još isticala i značaj jedne biljke: vidovčica joj je ime, a smatralo se da poseduje magijska svojstva. Pospešivala je vid, štitila od bolesti i – otkrivala skrivenu istinu. Nije stoga neobično da su se baš na Vidovdan, u pojedinim krajevima Srbije, ljudi umivali vodom u koju su prethodno potopili ovu biljku.
Proroci, a ne sveci
Za poneke krajeve je ostao karakterističan još jedan aspekt Vidovdana. Čak i dan-danas, proslavljanje ovog praznika nema nikakve veze sa mitom o kosovskom boju. Vidovdan je, jednostavno rečeno, „sačuvan“ kao praznik posvećen precima i narodnim običajima, te kao datum koji pripada široj grupi praznika – poput Ivanjdana, Đurđevdana i Trojica.
Ipak, narodna verovanja su inkapsulirala i značaj natprirodnih sila i proročkih moći. U skladu sa time, Vidovdan je krio simboliku iznošenja predmeta na svetlost, posmatranja promena u prirodi, te obreda koji su štitili pojedince i zajednicu. Interesantno je i da tema Kosovske bitke nije odmah postala ključna simbolika praznika. Za to će, pak, biti potrebno još najmanje 5 vekova.
Kako je epska književnost oblikovala simboliku Vidovdana?
Postoje činjenice koje istorija nikako ne može da ospori – na primer, da je bitka na Kosovu predstavljala jedan od ključnih trenutaka srednjevekovne srpske istorije. Kada je reč o praznovanju Vidovdana u savremenom kontekstu, 1389. godina je mahom prvo na šta nas ovaj praznik asocira.
Međutim, istorija svedoči i pomalo drugačijem razvoju događaja. Što se tiče veze između Vidovdana i Kosovskog boja, ona je ustanovljena tek tokom 19. veka.
Ovo je, pak, bio period romantizma i svojevrsnog nacionalnog preporoda. U takvom kontekstu, Kosovo je dobilo posebno mesto u kolektivnoj srpskoj svesti, a dobrano su mu u tome pomogle važne tekovine romantizma: književnost (pa i epska poezija), slikarstvo, a potom i aktuelne političke ideje. Potonje su oblikovale i način na koji je srpski narod počeo da doživljava kneza Lazara – prevashodno kao tragičnu figuru, ali i simbol žrtvovanja i moralne pobede.
Moderni praznik, ponešto drugačiji od ranohrišćanskog
Krajem 19. veka (tačnije, 1892. godine), Lazar Hrebeljanović je prestao da bude samo knez. Proglašen je za sveca, a time je njegov kult i formalno institucionalizovan.
Ovo potvrđuju i etnološka istraživanja, što bi značilo da ni Vidovdan više bio zasnovan isključivo na aspektu narodnih predanja. Sada je dobio i crkveni element, i to sa vrlo snažnom simbolikom: da je knez Lazar, umesto prolazne zemaljske pobede, radije odabrao duhovnost i večnost.
Sukladno tome, ni Kosovo više nije bilo „samo“ teritorija bliže južnoj granici Srbije. Postalo je sinonim stradanja i žrtve i, kao takvo, zacementiralo je tokove lokalne istorijske sudbine. A kada se tome dodaju i hvalospevi u vidu epske književnosti, eto praznika koji postaje delom šire nacionalne simbolike.
Između crkve, paganizma i politike
Tranzicijom kroz decenije i vekove, Vidovdan je lagano dobijao još jednu dimenziju – političku. Njegova simbolika je postajala „teža“ već samom činjenicom da se na dan 28. juna šalju i političke poruke: o pripadnosti nacionalnom identitetu i važnosti istorijskog sećanja. Usled tog svojevrsnog meteža, a koji je Vidovdanu zagarantovao različite simboličke slojeve, ovo je praznik za koji bismo rekli da je kulturni palimpsest.
U prevodu, Vidovdan je ogledalo i narodnih verovanja o prirodi, i paganskih običaja, ali i docnije hrišćanske simbolike mučeništva i žrtve. Ne bi bilo precizno nazvati ga isključivo crkvenim praznikom, jer su u njemu sadržana mnogo starija predanja, a u novije vreme, i obilje političkih simbola.
Na koncu, otuda ovaj praznik i zauzima posebno mesto u srpskoj kulturi. Umesto da samo podseća na jedan od važnih istorijskih događaja, u njemu su se ukrstili tragovi mitova, religije, narodne tradicije i kolektivnog pamćenja jednog naroda.
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
