• Početna
  • O Srbiji
  • Okruzi
  • Info kutak
  • Magazin
  • Reference
  • Kontakt
  • Kako su Leskovčani sagradili crkvu manju od bivolje kože?
    08.11.2020

    Kako su Leskovčani sagradili crkvu manju od bivolje kože?

    O domišljatosti naroda koji je 5 vekova prkosio neuporedivo brojnijem neprijatelju isprele su se nebrojene priče. Toliko je među njima i onih s prizvucima legendi i anegdota, da je ponekad teško u njima razlučiti maštu od zbilje – naročito ako su tokom vekova nebrojeno puta prepričavane. Vremenom su postale i deo narodnih predanja, poput priče o izgradnji jedne nesvakidašnje crkve u Leskovcu. U nameri da „istera svoje“ i pritom izbegne neprijateljsku srdžbu, srpski narod umeo se voditi lukavim metodama. Nije to činio samo onda kada je valjalo sačuvati glavu, već i kad je u Leskovačkom kraju sebi naumio izgraditi bogomolju.

    Skromni svedok južnjačke domišljatosti i narodnih predanja

    Mada je odavno izgubila adut po kom joj je nadenuto ime, crkva Odžaklija – odnosno, Stara crkva posvećena Rodenju Presvete Bogorodice – jedna je od znamenitosti koje otkrivaju dvojake priče. Na prvi pogled omalena i skromna, poslednjih sedamdesetak godina tek sramežljivo izviruje iza mnogo velelepnije Saborne crkve Svete Trojice.

    U poređenju s njom, daleko je i od raskošnih hramova koji su vekovima unazad ponos ovdašnje tradicije. Na godištu bi joj, pak, pozavidela većina lokalnih zdanja. Sagrađena daleke 1803. godine, postala je simbol južnjačkog grada poznatog po tradicionalnim gurmanlucima. Dok je od izgradnje nanizala više od 200 leta, Odžaklija je za to vreme odnegovala i zvanične i nezvanične anegdote.

    Tako one zvanične tvrde da su pre njenih ovde postojali temelji još starijeg hrama. Ovoj pretpostavci ide u prilog i to što su se nedaleko od Odžaklije u to vreme nalazila dva metoha – tačnije, poseda koji su u srednjevekovno doba pripadali obližnjim crkvama i manastirima. Međutim, nije otkriveno da li je baš na tom, ili nekom od mesta u blizini bilo ovakvih građevina. Arheolozi ovo područje nikada nisu temeljnije istražili, te su starijoj bogomolji, ukoliko je i postojala, ime i starost ostali nepoznati.

    Odžaklija se, pak, već na prvi pogled razlikovala od tipičnih pravoslavnih crkava. Iako prostrana i široka, njeni zidovi pre nalikuju kakvoj skromnoj, starinskoj kući. Malo se na njoj našlo obeležja svojstvenih većini ostalih bogomolja: tavanicu joj pokriva težak krov od ćeramide, dok su joj zidovi u međuvremenu za ceo metar utonuli u zemlju.

    Otkud odžak na Odžakliji

    Upravo se u ovim netipičnim detaljima krije priča o njenom nastanku. U vreme kada je izgrađena, Leskovac je s početka 19. veka robovao turskoj vlasti. U njemu tada nije bilo nijednog hrišćanskog hrama, te su ovdašnji žitelji, ako bi i hteli prisustvovati crkvenim obredima, morali da odlaze u crkve u okolnim selima.

    Turci su, spram toga, imali mnogobrojne izgrađene džamije. No, i Leskovčani su se naposletku dosetili: uputili su molbu najvišoj vlasti u Carigradu, ne bi li im dozvolila da i oni podignu crkvu.

    Iz Carigrada je na to stigao potvrdan odgovor. Turci, međutim, za tako nešto nisu hteli ni da čuju. Izričito zabranivši da se u gradu sazida pravoslavna bogomolja, zapretili su svakome ko bi se usudio na tako nešto.

    Ne dozvolivši da ih neprijatelj zastraši, Leskovčani su se dosetili kako da ostvare svoj naum a da Turci o tome ništa ne doznaju. Na crkveno zemljište doveli su lokalne neimare, zatraživši da im u građevinu ugrade ognjište i dimnjak. U međuvremenu je o tome saznao turski aga. Odmah je pristigao na lice mesta da interveniše, a narodno predanje, beležećo ovu intervenciju, sačuvalo ju je kroz razgovor Leskovčana i age:

    „A, bre rajo, šta to radite?“ – pita aga.

    „Lepi aga“ – odgovori starešina Leskovčana – „gradimo kuću našem popu!“

    „A šta će mu more, tolika?“

    „A, lepi aga, nas je mnogo, u carskom zdravlju, a svi treba da imamo mesta kad dođemo svom učitelju, svome popu!“

    Ni Turci se, međutim, nisu dali lako ubediti. Tako velika „kuća“, pa još sa ognjištem i dimnjakom, ni izbliza nije nalikovala popovskoj. No, znali su i da hrišćanske bogomolje nemaju ni ognjište ni dimnjak. Otud su ih Leskovčani naposletku uspeli razuvetiti, a Turci, slegavši ramenima, ostaviše ih na miru.

    Crkva manja od bivolje kože

    Opstalo je, pored ovog, još jedno predanje o staroj crkvi. Ono veli da su Turci, uprkos odobrenju iz Carigrada, po svaku cenu hteli odvratiti narod iz leskovačke varoši od namere da podignu svoju crkvu. Pritom su im zadali i ultimatum: dozvoliće izgradnju samo pod uslovom da crkva ne bude prostranija od jedne bivolje kože.

    I ovde su se Leskovčani dosetili: isekli su bivolju kožu i od nje napravili kaiševe, a potom ogradili prostor na kome su namislili sagraditi crkvu.

    Tako je jedna omalena crkva otkrila i ponešto o pronicljivosti ondašnjeg naroda. Iako su Turci po svoj prilici imali mnogo veću moć – pre svega, ekonomsku i političku – i te kako ih je srpski živalj uspevao nadmudriti u svakodnevnim prilikama.

    Gde je nestao zaštitni znak po kome je Odžaklija dobila ime?

    Dok su narodna predanja svedočila o snalažljivosti i oštroumnosti, znamenita leskovačka crkva dobila je ime po svom neobičnom obeležju. Dimnjak i ognjište su, pak, mogli imati i praktičnu svrhu, ne bi li se prostrana odaja zagrejala zimi. Kako je ipak bila namenjena obredima vernika, Odžaklija je sazidana kao trobrodna bazilika. Pod teškim krovom od ćeramide stala je i ravna tavanica nad bočnim brodovima, dok je sa zapadne i južne strane ograđena tremom.

    Pritom je, iako od početka skromnu i bez upadljivog dekora, odlikuje i nekoliko pažljivo izrađenih detalja. Pored ikonostasa u duborezu od šimširovine, u crkveni zvonik stalo je pet zvona. Najveće među njima bilo je dar leskovačkih esnafa, a njihova imena ostala su utisnuta na zvonu. Ni Odžakliju, međutim, nisu zaobišle nezgode i razaranja – nekoliko ih se dogodilo još u 19. veku, te je 1839. godine već bila obnovljena.

    Potom je ’30-tih godina prošlog veka u Leskovcu počelo i podizanje nove, Saborne crkve Svete Trojice. Monumentalni ukras grada sakrio je ionako neuočljivu i do tada već napuštenu crkvicu. Vremešna Odžaklija ostala je prepuštena zubu vremena, a još više je stradala tokom Drugog svetskog rata. Najpre je za vreme bombardovanja 1941. godine na nju pala bomba, a tri godine kasnije je oštećena i prilikom savezničkog bombardovanja.

    Na sve to, u vreme velikih poplava koje su 1948. godine pogodile ovaj kraj, i Odžaklija bila potpuno poplavljena – u njoj je izmeren nivo vode preko jednog metra. Iste godine stavljena je pod zaštitu državnog Zavoda za zaštitu spomenika kulture. Od toga, međutim, nije bilo mnogo koristi: smena vlasti po završetku rata donela je i drugačiji odnos prema verskim objektima, te je stara leskovačka crkva nastavila da propada.

    Najzad joj je od dimnjaka i ognjišta ostalo samo ognjište. Crkveni odžak stradao je 1963. godine, nakon urušavanja krovne konstrukcije. Smatralo se već i tada da je Odžaklija bila nebezbedna, te se došlo na ideju da bi je trebalo srušiti. Da je ovaj predlog sproveden u delo, na njenom mestu bi danas stajao betonski krst kao podsetnik da se tu nekada nalazila slavna crkva Odžaklija.

    Potom se ’70-tih godina prošlog veka otpočelo sa novom obnovom. Uz podosta odlaganja, radovi su završeni tek septembra 1992. godine. Otuda se i danas u crkvi može videti ognjište, koje je u međuvremenu takođe adaptirano. Ognjište je ostalo i svedokom davnašnjih narodnih predanja, kao i imena koje su joj Leskovčani još pre 2 veka nadenuli. U međuvremenu, Odžaklija je zadržala i svoj skroman i neupadljiv izgled, i u njoj se i danas vrše službe, venčanja i krštenja.

    *Naslovna fotografija:Marbella82