Prvi balovi u Srbiji: kada su dame i gospoda zaigrali poput evropskog nobla

Kada su na svečanoj proslavi oktobra 1834. godine zaplesali knez Miloš i knjeginja Ljubica, bio je to u istoriji svojevrsni presedan. Do tad se u Srbiji nije mnogo plesalo – bar ne tako često i ne u dvorskim odajama, gde su igranke počele da liče na one sa evropskih dvorova.

Tome je bio zaslužan upravo knez Miloš. Kada ga je ordenom odlikovao turski sultan lično, to beše povod da se na slavlju okupi cela porodica Obrenović i njeni prijatelji. Više od 200 ih je pre toga dobilo specijalne pozivnice, takozvane „zapiske“. A u tadašnjoj prestonici Kragujevcu, ovako nešto se još nikada nije viđalo: zgrada Narodnog suda zablistala je raskošnim ukrasima, a veselje i galama su se razlegli celim gradom.

Noć u kojoj su balovi ušli na velika vrata kragujevačkog suda

Prijateljima vladarske dinastije pridružili su se svi dvorani i činovnici, važni i ugledni građani Kragujevca, ali i strane diplomate koje su se zatekle u varoši. Reč o otmenoj ceremoniji proširila se celom Kneževinom. Iz „Novina serbskih“ se saznalo da je bal potrajao „čak do 3 časa iza ponoći“, a plesalo se te večeri uz srpsko kolo, vlaške, bugarske i nemačke igre. Igrao se menuet baš kao na dvorovima u Evropi, a prvi put su tome svedočili i kragujevački varošani.

Za njih je to bila potpuna novina. Obični građani su mogli videti ne samo tamošnju modu, već i kako se to ugledni Evropljani ophode. Među zvanicama je bilo trgovaca, poslovnih ljudi i predstavnika raznih zemalja, ali i školovanih činovnika, lekara, pisaca i profesora iz Vojvodine. Doneli su sa sobom i neke do tada neviđene manire, no, Kragujevčani, čak i oni sa Miloševog dvora, na njih su katkad gledali sa sablažnjavanjem.

Tako su se počela širiti govorkanja o supruzi engleskog konzula Lojda Džordža Hodžisa. Gđa Hodžis je inače u plesu bila veoma vešta, a volela je zaigrati uz popularni „veliki mazur“. Ipak, kragujevačkim gospođama nije promakao trenutak kada je zaigrala sa „jednim mlađim činovnikom“.

Teško su, naime, dame mogle da pojme ovakvo „igranje zagrljenih ljudi sa tuđim ženama“. Otuda su pale i zlurade opaske, jer je takvo ponašanje ovdašnjim gospođama „još uvek bilo strano“.

Foto: Wikipedia / Vanilica

Nobl, tračevi, zajam i sitniš

Za razliku od sablažnjivih kragujevačkih dama, knezu Milošu su se ove svečane igranke veoma dopale. Ubrzo ih je „preselio“ i u ostale gradove, pa se najpre zaplesalo u Beogradu i Zemunu. Lejdi Hodžis je, pak, zapala za oko i tamošnjoj čaršiji: postala je, osim zvezde plesne dvorane, i omiljena tema čaršijskih tračeva.

U Kragujevcu se balska tradicija zadržala i narednih decenija – jedino su se uvažene zvanice sada trudile da „damu sa kojom igraju drže na pristojnom odstojanju od sebe“. Za ostale dame i gospodu, još uvek je bilo mesta ogovaranjima i intrigama, ali je to bila prilika i da se pokažu zanosne toalete. Zvanice su se nadigravale i u tradicionalnim igrama, jer se na ovim feštama nisu plesale samo mazurke i valceri.

Tako su, pored nemačkih, mađarskih i švedskih igara, najpopularnija bila – srpska kola. A osim sremskog kola i kneževog ora, igrala se „paraćinka“, „valjevka“ i „mačvanka“, ali i pokoja igra neobičnog naziva: „kokonješte“, „zajam“, „sitniš“, „neda grivna“, „jelka tamničarka“...

Kafanske igranke pod budnim okom milicije

Tradicionalne igre se u početku ipak nisu lako probile do plesnih dvorana. Sve do polovine 19. veka, srpsko kolo nije sasvim bilo po volji ovdašnjem noblesu. Ovakvo podozrenje se počelo stišavati otkako je romantizam u drugoj polovini veka počeo da slavi sve što je podrazumevalo neku vrstu nacionalne zaostavštine. Od tada se kolo na svakom balu bez izuzetka igralo na početku i na kraju svečanosti.

Slično je, pak, bilo i sa samim balovima. Dok je Srbijom gospodarilo Osmansko carstvo, nije se moglo tek tako veseliti uz muziku. Ipak, narod koji je odvajkada voleo pesmu i igru uspeo je pronaći alternativu.

Daleko je to, doduše, bilo od svečanih dvorskih balova. Vešto se skrivajući od Turaka, Srbi su se umeli okupiti na „igrankama“ po kafanskim podijumima. Takav slučaj zabeležen je još 1727. godine u Zemunu – narod je tada zaigrao u lokalnoj kafanici, a ovaj nesvakidašnji „zemunski bal“ imao je i nesvakidašnje zvanice.

Naime, gazda kafane, znajući da bi zbog pripitih gostiju mogao nastati rusvaj, zamolio je zemunske vlasti da se postaraju o bezbednosti. Otuda su na balu dežurali lokalni redari, koji su u slučaju bilo kakvog sukoba imali jednostavno rešenje – batine.

 Foto: Digitalna arhiva Narodne biblioteke Republike Srbije 

Škole plesa, prvi put u Kneževini

Dok je Srbija južno od Save tih godina prilično kaskala za Evropom, u Zemunu su prilike bile nešto drugačije – tim pre što je i grad pripadao Austrougarskoj monarhiji. Ovde se u drugoj polovini 18. veka već uveliko plesalo, i to na plemićkim, ili takozvanim nobl balovima.

Zaigralo se potom i na takozvanim purgerskim balovima upriličenim za građanstvo i zanatlije. Ove su igranke imale i nekoliko varijacija: od kućnih, operskih ili dečjih, do popularnih balova pod maskama. Od ’30-tih godina 19. veka, maske su bile obavezan rekvizit na novosadskim balovima. Novosađani su se pod maskama družili sve do 3 časa iza ponoći, ali pre nego što bi se razišli – a tako je pisalo i u zakonu – svako je morao da skine svoju masku.

U to vreme su se severno od Save otvarale prve balske dvorane i škole plesa. U međuvremenu, Srbija je ovaj trend prigrlila dolaskom na vlast kneza Aleksandra Karađorđevića 1842. godine. Za to se pobrinula njegova supruga knjeginja Persida, koja je i sama organizovala balove i umetnička posela.

Dvorski, oficirski, kafanski i javni – balovi za svačiji ukus

Kako im nije bilo dozvoljeno da ulaze u kafane, žene su same napravile „igranke“. Na njima su čitale poeziju, svirale klavir i savetovale se o važnim pitanjima poput vaspitavanja dece i uređenja kuće. Ovakva posela bila su preteča „pravih“ balova, koji su se u prestonici vremenom preselili u hotele i kafane.

Sredinom 19. veka (tačnije, 1865. godine) knez Mihailo je u Beogradu prvi put upriličio dobrotvorni bal. Od tada je na ove događaje počelo dolaziti i šire građanstvo. Ipak, najsvečaniji plesovi se pamte otkako je kraljevska kruna pripala Milanu Obrenoviću.

Njegova supruga, kraljica Natalija, svako malo je na Dvoru organizovala svečane prijeme. Tada su na njima i zvanično zaživeli evropski gospodski maniri, kao i moda po ugledu na onu iz evropskih prestonica.

I sam kraljevski par bio je veoma vičan plesu – otuda je, naročito posle 1882. godine i proglašenja Kraljevine, ovo doba upamćeno kao „zlatni period plesnih igara“. Dvor je pritom „prepisao“ i satnicu evropskih balova: po pravilu su se održavali od decembra do marta, a građanstvo ih nije propuštalo ni po koju cenu.

Naročito je to bio slučaj sa oficirskim balovima. Naime, mlade dame na njima nisu samo pokazivale svečane toalete, već su grabile i priliku da ošacuju mladoženje. Bilo je, međutim, i balova na koje je mogao doći kogod je hteo – od trgovaca sa kalfama, do mladih gospođa sa dečicom.

Ovo su bili takozvani javni balovi. No, zbog „šarene“ palete gostiju, često su na njima izostajali gospodski maniri. Vesele zvanice bi se poizuvale i cupkale do poslednjeg daha, te bi se balskim dvoranama uzdigao oblak prašine. Ipak, balovi su širom Srbije ostali upamćeni kao važni i glamurozni događaji. Bila je to prilika da se gospoda pokaže i u razigranijem izdanju, ugledajući se pritom na svoje evropske savremenike.

*Naslovna: Wikimedia Commons