Još od svog uspostavljanja, najzastupljenija veroispovest u Srbiji i danas ostaje Pravoslavlje pod upravom Srpske pravoslavne crkve. Međutim pre njenog uspostavljanja, pa čak i pre njenog prethodnika, latinskog hrišćanstva u 8. veku, na ovim prostorima postojalo je nešto drugo - stara slovenska vera koju su kao i svi stari Sloveni pratili i Srbi tog vremena.
Pre prvog masovnog krštavanja Srba u 7. veku, stara slovenska vera razvijala se na ovom području preko 3.000 godina, a smatra se da njeni najstariji elementi potiču iz perioda neolitika, ili čak mezolitika. Sa tako dugačkim životnim vekom, nije čudo da je ova vera pustila duboke korene u našoj kulturi i verovanjima i da je čak ni potpuno prihvatanje Pravoslavlja nije u potpunosti iskorenilo. Njeni tragovi i danas su sa nama, iako često nismo ni svesni da kroz razne verske običaje i tradicije ili pak male navike i sujeverja iz svakodnevnog života nastavljamo tradiciju naših drevnih predaka sa ovih prostora.
Nažalost, glavnica svog znanja o ovoj veroispovesti izgubljena je vremenom usled nedostatka pisanih izvora iz tog doba. Ne postoje dokazi, pa čak ni naznake, da su Sloveni sa ovih prostora pre usvajanja Hrišćanstva posedovali bilo kakvo pismo. Svoje tradicije, običaje, verovanja i mitologiju prenosili su usmeno i sa kolena na koleno.
Međutim, upoređivanjem običaja i tradicija koje naš narod praktikuje sa drugim oblicima Pravoslavnog hrišćanstva kao i drugim primerima protoindoevropskih religija sa kojima je stara slovenska vera imala dodirnih tačaka, možemo izvesti zaključke da su neki od naših verskih običaja i tradicija zaista ostaci verovanja naših predaka. Tu su takođe i povremeni pomeni i tragovi podataka koje su zabeležili o starim Slovenima istoričari sa drugih prostora, poput Prokopija, vizantijskog istoričara koji je u svom delu Bellum Gothicum opisao neke od običaja i verovanja južnoslovenskih plemena.
Porodični sveci i slave
Jedan od najpoznatijih primera očuvanja običaja iz stare slovenske vere je naravno naša tradicija srpskih porodičnih slava, gde svaka porodica odaje počast svom svecu-zaštitniku na njegov dan u kalendarskoj godini. Iako gotovo svaki oblik Hrišćanstva takođe ima svece koje poštuje i imenuje u skladu sa njihovim zaslugama i zaveštanju, koncept porodičnog sveca-zaštitnika je jedinstven za naše prostore i naše srpsko Pravoslavlje.
Smatra se da je ovaj običaj duboko uvezan sa staroslovenskom tradicijom poštovanja takozvanim "kućnim duhovima", odnosno zaštitnicima porodičnih ognjišta koji su svoje porodice čuvali od nedaća, nesreća i nemaština. Prihvatanjem Hrišćanstva na našim prostorima - prvo latinskog Hrišćanstva pod uticajem Rimskog carstva, a potom i Pravoslavlja pod uticajem Vizantije - stara imena ovih zaštitnika srpskih porodica postepeno su zamenjena imenima svetaca iz Hrišćanske vere. Običaji su adaptirani i prilagođeni crkvenim službama i tako je stvoren ovaj neobičan spoj tradicije naših predaka i Pravoslavlja.
Međutim možda je manje poznato da čak i mnogi ustaljeni i univerzalni praznici koji se poštuju u svim oblicima Hrišćanstva širom sveta - poput Uskrsa ili Božića - na našim prostorima takođe uključuju neke običaje i neobičnosti koje se mogu videti samo kod nas.
Božićni rituali kao tragovi starih vremena
Tradicija vezana za čitav proces oko božićnog badnjaka - od njegovog sakupljanja, ritualnog unošenja u kuću i konačnog spaljivanja - smatra se mogućim ostatkom običaja naših predaka jer je usko vezana za kućno ognjište i vatru. U vreme staroslovenske vere, porodično ognjište i vatra bili su centar i srce svakog domaćinstva, izvor toplote, društva i zajedničkih obroka tokom duge zime. Zbog toga nije ni čudo da je toliki broj naših običaja usko povezan sa vatrom i ognjištem.
Još jedna božićna tradicija vezana za vatru i ognjište je i čitav ritual koji okružuje stari običaj Polažajnika (ili Polaženika). Od početka do kraja, procedura vezana za ovaj božićni ritual veoma je specifična i smatra se da je odabrani Polažajnik mora strogo ispoštovati da bi doneo sreću, rodnost i bogatstvo domaćinstvu koje posećuje. Kao samo par primera, Polažajnik mora biti prvi posetilac domaćinstvu na dan Božića, mora doći u posetu sam, ne sme pre dolaska bilo šta pojesti već će se ritualno omrsiti u domaćinstvu koje posećuje, mora na putu do tamo izbegavati susrete, mora zakoračiti preko praga desnom nogom i propratiti još mnogo koraka pre nego što je ritual gotov. Na samom kraju ovog procesa, dolazi i trenutak kome se deca naročito raduju - Polažajnik uzima grančice od badnjaka i njima ritualno "džara" vatru, dok recituje onu poznatu bajalicu "Koliko varnica toliko parica..."
Naravno, tu je i čuvena božićna "česnica" u kojoj domaćica sakrije novčić, dren, zrnca kukuruza i žita i slične simbole dobre sreće u dolazećoj godini. Čitava porodica se okupi oko pogače i ritualno je prelomi, a onda se veselo čeprka po njoj da bi se videlo šta je kome zapalo i ko će te godine imati sreće, zdravlja, para. Takvo "bajanje" u hrani, talogu kafe, listićima čaja i sličnim veoma je tipično za stara verovanja naših predaka i smatra se još jednim ostatkom tih drevnih vremena.
Uskršnje jaje - zaštitnik porodice
Ali šta je sa Uskrsom? Iako se praznuje na različite datume širom sveta, šarena jaja su u nekom obliku zastupljena u mnogim izdanjima Hrišćanstva. To je zaista istina, međutim kod nas se ipak praktikuje par običaja koji su jedinstveno naši i po svojoj prirodi sumnjivo podsećaju na stare običaje vezane za "porodične zaštitnike" i bajanje dolazeće sreće i blagostanja.
Naslućujete već - crveno jaje "čuvarkuća" koje se čuva čitave godine i štiti od nesreća, a onda se na Uskrs ritualno otvara da bi se videlo kakva će biti godina do sledećeg Uskrsa. Ako je jaje crno i istrulelo, takva će biti i dolazeća godina, a ako je u dobrom stanju sledi nam blagostanje. U nekim krajevima, "čuvarkuća" se ne otvara već se baca u reku da bi sa sobom dalje od svoje porodice odnela sve nesreće i zla koje je preuzelo umesto kuće koju je čuvalo.
Za "čuvarkuću" je takođe vezan jedan broj strogih smernica - to mora biti crveno jaje, i prvo koje je ofarbano za Uskrs. U nekim krajevima, "čuvarkuća" mora da prenoći noć pre Uskrsa u vodi sa bosiljkom, drenom i zdravcem. Na Vaskršnje jutro, porodica se umije tom vodom da bi u dolazećoj godini svi bili puni zdravlja.
Običaji koji su opstali "u inat" vremenu
Bilo da je reč o pravoslavnim ritualima, narodnim sujeverjima ili gledanjem u šolju, običaji iz staroslovenske vere pokazali su zapanjujuću sposobnost da opstanu i održe se uprkos tome da o njima nisu sačuvane gotovo nikakve pisane beleške ili izvori. Na neki način, njihova tvrdoglavost i sposobnost da odole zubu vremena odražavaju duh našeg naroda koji je uspeo da očuva svoj identitet i tradiciju čak i u prihvatanju Pravoslavne vere.
*Naslovna fotografija: Freepik
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
PRIVATAN SMEŠTAJ VILA JOVANA
