Ako ste u skorije vreme dobijali pozive na svadbena veselja, jedan od „aksesoara“ bez kojih se ne biste pojaviti jeste – koverta sa novčanicama. Darovi poput sitnih i krupnih potrepština za domaćinstvo više nisu toliko in, a ređe se viđaju i deveruše koje kidaju crveni konac sa mladinog struka kada pred kućom zatrube svatovi.
Retko kad će i mlada, kroči li prvi put u svoj novi dom, dobiti hleb okačen oko ruke kako bi ubuduće bila poslušna. A sva je prilika i da vam umesto elegantne, svečane pozivnice nikada nije uručena buklija.
Buklije se možda sećate iz priča vaših starijih, koji bi govorili da je uoči svadbe pred kuće zvanica dolazio ćata ili buklijaš. Mahom je to bio neko od mladoženjinih rođaka, a donosio bi čuturu sa vinom ili rakijom – takozvanu bukliju. Kada obznani vest o srećnom događaju i pozove goste na svadbu, ovi bi u znak prihvatanja potegnuli po gutljaj.
Slično je sa hlebom oko ruke i koncem oko struka, ritualima koji su u međuvremenu gotovo iščezli iz svadbenih rituala. U međuvremenu su se i svatovi podelili u nekoliko tabora: neki se na rituale ni ne obaziru, pojedini se drže onih koji im se čine interesantnim, a treći bez njih ne mogu da zamisle pravo venčanje.
Kada se mlada dohvati razbijanja čaša
Šaroliki asortiman svadbenih običaja bio je od pamtiveka nezaobilazni deo srpske tradicije. Iako se do današnjih dana relativno „stanjio“, ostalo je verovanje da su svadbarski rituali zaslužni za srećan i ljubavi pun brak. Zbog toga poneki mladenci ni ne odustaju od njih, osim ako svoje venčanje liše neobičnih svadbenih običaja.
Otmeni restorani, moderne haljine i odela, kao i čuvena koverta – u nekim slučajevima i bez sudbonosnog „da“ pred sveštenikom – ovakav trend mahom slede i savremeni mladenci. Mahom to znači i da im pripreme prolaze bez kupovine cipela svojim provodadžijama.
Ovaj bi običaj usledeo čim se mladenci odluče da stanu na ludi kamen. Ne bi li im brak potrajao, cipele su poklanjali osobi kojoj dvoje mladih duguju svoje poznanstvo. Ali, ovo je tek bio početak temeljitih priprema. Iako je slavlje još bilo daleko, u mladinoj kući su se već lomile staklene čaše. Nakon zdravice sa svatovima uz roditeljski blagoslov, ova čast je pripala mladi i nagoveštavala da li će na svet doneti muško dete – ako se čaša razbije, ili žensko – ako čaša ostane cela.
Crveni konac se, pak, na dan venčanja vezivao mladi oko struka. Uspeju li deveruše da ga strgnu bez muke, narodno verovanje je poručivalo da će takav biti i porođaj. Kako su po pravilu sve oči bile uprte u mladu, posebno se vodilo računa da ništa od priprema ne izostane.
Foto: Frepik
Venčićem protiv zlih sila i puškom na jabuku
Raskošna, bela haljina i veo u kosi odvajkada su nepogrešivo odavali zvezdu svadbenog veselja. Ipak, veo bi poslužio i da mladu zaštiti od zlih sila, kao i venčić koji se nekada spravljao od perlica, paunovih pera i amajlija u obliku krsta. Čuju li zveckanje venčića, verovalo se da će se i nečiste sile držati podalje od mlade.
Ovom starijem srpskom običaju kasnije se pridružio i jedan noviji sa zapada. Kao simbol nade i optimizma, mladi je na dan venčanja valjalo nositi nešto novo, dok ju je nešto staro sećalo na bliskost sa porodicom. Od srećno udate žene, ne bi li joj ova pozajmila bračnu sreću, mlada je dobijala i nešto pozajmljeno. Ponese li na kraju i nešto plavo (a mahom je to bio komad nakita), smatralo se da joj neće manjkati vernosti i ljubavi.
U Vojvodini je, pak, običaj nalagao da se mlada na dan venčanja iza ponoći preobuče u crvenu haljinu. Što se mladoženje tiče, on je imao proći ozbiljne testove pre nego što svoju izabranicu povede u zajednički dom.
Zato bi mu budući tast pripremio jabuku postavljenu visoko ispred kuće. Da bi mu zadao dodatne glavobolje, umotavao je jabuku u žicu, a mladoženja bi uzeo pušku i obarao je na zemlju. Od ovog rituala se širom Srbije ni danas ne odustaje – mladoženja time (simbolično) daje na znanje da je spreman zaštititi svoju porodicu.
Naslovna fotografija: Freepik
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
PRIVATAN SMEŠTAJ VILA JOVANA
