• Početna
  • O Srbiji
  • Okruzi
  • Info kutak
  • Magazin
  • Reference
  • Kontakt
  • Kako su nam veštice uterivale strah u kosti?
    04.11.2021

    Kako su nam veštice uterivale strah u kosti?

    Ako su vas kao male pokušavali uplašiti zlim vešticama, sigurno ste se bar jednom zapitali – kako bi to mogla izgledati tako misteriozna pojava, koju, da misterija bude veća, nikada niste videli?

    U pričama naših starijih, veštice su bile efikasno sredstvo zaplašivanja neposlušne čeljadi. Naspram lepih, dugokosih vila, ova opaka stvorenja – tako bar kažu legende – „krasili“ su zloćudan smeh, raščupana kosa, dugi nokti i nezaobilazni aksesoar u vidu metle. Tako su ih portretisale bajke u kojima bi veštice neizostavno zagorčavale život mladim, nedužnim gospama.

    A kada neposlušna čeljad poodraste, ispostavi se da su i zle veštice bile tek deo izmišljenog arsenala maštovitih „vaspitnih metoda“ njihovih roditelja, baka i deka.

    Ipak, narodna tradicija se sa time ne bi sasvim složila. Vešticama je kod starih naroda zajamčena jedna od najvažnijih uloga, a u magijskim i mitskim pričama su bile zastupnice mračnih, demonsih sila. Karakterističnog izgleda i kadre za mnoga (ne)dela, za veštice se verovalo da, dok spavaju, njihov duh izlazi iz tela i nanosi ljudima zlo. Obični ljudi su od njih netom zazirali, te se nisu usuđivali ni naglas im izgovarati imena.

    Zbog takvog tabua, ovi ženski zlodusi se nisu nazivali samo vešticama. U Srbiji su to bile „vešterke“, u Vojvodini „konjobarke“ i „ordulje“, a u Crnoj Gori „štrigne“, „srkače“, brkače“ ili „potkovnice“. Sem toga, nisu ni sve žene mogle da postanu veštice. Po pravilu su bile starijih godina, a morale su imati i naročite „predispozicije“.

    Kako prepoznati vešticu pre nego što postane veštica?

    U poređenju sa bajkama koje su običavale da ih donekle romantizuju, narodna predanja o vešticama su bila sve samo ne bajkovita. Naime, da će neka devojka postati „srkačom“ ili „konjobarkom“, nagađalo se po izvesnim zloslutnim znacima: ako je pri rođenju bilo krvi u majčinoj košuljici, ili je odojče rođeno u noći punog meseca.

    Majke su, pak, činile sve da ih otrgnu od demonskih sila. Krvava košuljica se spaljivala i zakopavala, a roditelji o tome nikome nisu govorili. Nisu uzalud strahovali „šta će ljudi da kažu“: da se o tako nečemu saznalo, majka bi doslovce bila stavljena na stub srama. Verujući da se „veštičji gen“ prenosi sa majke na kćer, u zajednicama je važilo načelo da „veštica rađa vešticu“.

    Ipak, potencijalnu vešticu su odavale i poneke upadljive karakteristike. Za ženske osobe koje su po verovanju bile snažno povezane sa demonskim silama, postojali su i specifični prototipovi. Tako su se ove devojke poznavale po riđoj kosi, dugom nosu, izduženoj vilici, upalim očima i sastavljenim obrvama. Ako pritom zaziru od mirisa belog luka, bilo je opravdano pomisliti da je reč o đavoljem izaslaniku.

    Foto: Freepik

    Prave veštice, „beta verzije“ i delimične pokajnice

    Kako se veštičarenje pripisivalo ženama u poznijim godinama, devojaštvo je, kako se verovalo, bilo poput „prelaznog perioda“. Tradicija beleži da su mlade žene, za koje se slutilo da su u dosluhu sa nečastivim silama, najpre postajale More.

    More su, pak, bile poput „beta verzije“ veštica. Njihove duše bi tokom sna izlazile iz tela i uznemiravale odabrane žrtve, najčešće mladiće koji im nisu uzvratili ljubav. Duhovi Mora su se u sobu prikradali kroz prozor ili ključaonicu, a nakon što odabranu žrtvu pokušaju da udave, neprimetno su se gubili u noći. Za razliku od prave veštice, Mora se nije mogla preobraziti u životinju. Ipak, nagađalo se da su se ove devojke prepoznavale po „zlim očima“, a onaj ko u njih pogleda, video bi sebe naopačke.

    Narodna tradicija je  verovala da su More zapravo bile „bivše“ veštice. Ako se i pokaju zbog veštičarenja, obavezivale su se da svoje žrtve neće ubijati, već samo mučiti. S obzirom na repertoar nepočinstava pravih veštica, sporadična uznemiravanja su se činila relativno podnošljivim.

    Veštičji rituali od A do Š

    Šaroliki opus metoda kojim su smrtnicima zagorčavale život uvrstilo je veštice među najozloglašenija mitska bića. Pojesti svojoj žrtvi srce ili džigericu po svoj prilici je bila jedna od najstrašnijih kazni. Ipak, ponekad su na raspolaganju bila i „nežnija“ oruđa – poput kostiju, dlaka, raznih pomada od masti, biljaka, voća i, naravno, nezaobilazne metle. Veštice su svoje stradalnike same birale (najčešće decu, mladiće, devojke i zaljubljene parove), a mogle su da izvole odlučiti i kada će njihovoj žrtvi da kucne čas.

    Stereotip veštice koja jaše na metli nastao je upravo iz narodnih verovanja. Uz to su se, po pravilu, veštice sastajale u noćima punog meseca. Imale su i za to utvrđena mesta: u senkama duda i oraha, na raskrsnicama ili na guvnima gde se po dvorištima ostavljalo seno i slama.

    Pritom su zadržale i sebi svojstvene tehnike narušavanja ljudskog spokojstva. Duh koji iz njihovih tela iskrsava po noći, pobrinuće se da kakvim urokom ili bajalicom izazove opaku nezgodu ili bolest. Ako bi pritom htele maskirati tragove, veštice su stupale u dosluh sa životinjama i pretvarale se u mačku, leptiricu, ćurku, kokoš ili neku noćnu pticu.

    Foto: Freepik

    Od kandidature do vrzinog kola

    Mada su ih mogli poznati po urotljivim očima, obični smrtnici su naročito morali biti pažljivi oko velikih praznika. Veštice su bile najopasnije uoči Božića, Ivanjdana, Đurđevdana i Svete Evdokije, a imale su i svoja „crvena slova“ u kalendaru.

    Naime, oko 1. marta i 9. septembra, kada su i smene godišnjih doba, bili su udarni termini za inicijaciju. Neizostavno su se na ovim saborima žrtvovale domaće životinje ili darovala ljudska srca, a veselje i igre u kolu bi zapratile veštičje basme – pesme kojima bi se magijom reči savladavale misteriozne, neznane sile.

    Nove „kandidatkinje“ bi pritom dobijale zadatak da naškode svojim najbližima. Pred kraj rituala bi im izrasla krila slepog miša, a lični opis su im izmenile duguljasta brada, raspletena kosa i pocrnela odeća.

    Pomenuti obred je, pak, ostavio traga i u savremenom govoru. Da bi ih najzad proglasili vešticama, devojke su morale zaigrati u vrzinom kolu. Izraz koji u originalnom tumačenju znači začarano mesto ili ples vila i veštica, odomaćio se i u svojoj figurativnoj verziji.

    Neslavne hajke na đavolje izaslanice

    Za razliku od davnijih vremena kada su svojom reputacijom uterivale strah u kosti, kult veštica je poslednjih decenija doživeo svojevrsnu reinkarnaciju. Neopaganizam i „Noć veštica“ su se probili u mejnstrim, ali je sudbina veštica kroz istoriju bila sve samo ne slavna.

    Tako je američki grad Sejlem u Masačusetsu upamtio najpoznatiji lov na veštice, koji je 1692. godine skratio živote devetnaestoro ljudi optuženih za veštičarenje. U srednjem veku je širom sveta bilo aktuelno spaljivanje na lomačama, a sličan trend je naposletku stigao i u Karađorđevu Srbiju.

    Još su tada nastali zapisi o starijim ženama koje su, probude li sumnju da se bave nečastivim rabotama, dočekale surovu odmazdu. Hajke su organizovane sve do polovine 19. veka, pri čemu bi progonitelji za to dobijali i novčanu naknadu. Reč o tome je stizala i do kneza Miloša Obrenovića. Međutim, Karađorđev naslednik je načinio presedan – čuvši da je neki čovek presudio jednoj babi uobrazivši da je veštica, stavio je 1822. godine Srbima veto na fizičko kažnjavanje žena. Što se, pak, starih verovanja tiče, od njih su ostale tek poneke priče kojima roditelji običavaju zastrašiti neposlušnu čeljad.


    *Naslovna fotografija: Freepik/Arhiva