Bilo je to na prelazu 18. i 19. veka, kada je jedan mladić, došavši u Banat, počeo da trguje žitaricama i stokom. Znao je da je posao unosan, ali od nečega se moralo krenuti. Gotovo strateški, Golub Lazarević je odabrao da svoju robu šalje i prima preko Dunava, koji je u to vreme bio glavna trgovačka arterija između Habzburške monarhije i Srbije.
Banat je, dakako, bio deo monarhije, mada je Golub Lazarević poreklom bio iz Požarevca. Malo po malo, počeo je da sarađuje sa izvesnim Aronom Despinićem, a dvojica su svoju trgovačku mrežu proširila na snabdevanje oružjem kneza Miloša Obrenovića lično.
Bilo je fascinantno gledati koliko je Lazarević brzo napredovao. Pogodovala mu je i društvena klima – jer, ko je imao veliko imanje, imao je i društveni status. Pored toga, Golub je prihodovao i od svoje vodenice. Kroz nekoliko decenija, pazario je veliko imanje nedaleko od Vršca, u Velikom Središtu.
Plemić, a ipak bez pedigrea
Nakon 1832. godine, Lazarević se upustio u još kupovina: imanja u Izbištu i Velikom Gaju, a potom imanje u Malom Žamu i u Malom Središtu. Ali, za Veliko Središte je ostao posebno vezan, toliko da je baš u njemu podigao veliki dvorac.
To je bilo 1838. godine, a samo 3 godine kasnije, Lazareviću je uručena plemićka titula. Stigla je od kralja Ferdinanda, uz jednu povelju sa grbom. Golub Lazarević više nije slovio samo za običnog trgovca. Banat ga je primio u redove elite, možda i zato što se dugo verovalo da je reč o potomku još jednog poznatog Lazarevića – popa Luke.
Kasnija iščitavanja matičnih knjiga to, međutim, nikada nisu potvrdila. Kako god bilo, Golub se docnije oženio, a sa suprugom Ankom je izrodio petoro dece.
Da iver ne pada daleko od klade, videlo se po starijem sinu Vasiliju. Kada je postao veliki župan Tamiške županije, porodica se ušunjala i u politiku – a uz to je počela da učestvuje u kulturnom i privrednom životu Banata. Mlađi sin Aleksandar ostao je vezan za Veliko Središte, a njegova palata u Vršcu se pročula po raskošnim balovima.
Porodično blago
Bogatstva je bilo na pretek – mada, mlađi Lazarevići ga nisu trošili u bescenje. Naprotiv; porodično prezime se vezivalo za velike infrastrukturne projekte, poput železničke pruge ka Lugošu i Rumuniji, te druma prema Markovcu. Uz to, uzeli su učešća u podizanju prve pozorišne zgrade u Temišvaru. A kada jedna familija pripada samoj eliti, njene porodične veze sežu i do drugih uglednih imena.
Kako je Golub imao i kćeri, ove su se, dakako, udavale u plemićke kuće. Time su se pride širili elitni porodični krugovi, a uvećavalo se i bogatstvo.
Otuda bi se sudbina ove porodice mogla učiniti neobičnom: iako je imala ogroman imetak, ni to – pa čak ni plemićka titula – nije bila garancija da će Lazarevići opstati večno.
Putovanje u neko bolje vreme
Decenijama je Golub Lazarević zgrtao gotovo sve što se zgrnuti može. Novce, a vala i dvorce, od kojih su dva postala svojevrsni domaćini Velikog Središta. Ako biste danas pored njih prošli, ne biste imali nedoumicu da su pripadali vrlo uglednim pojedincima. Ali, ne biste sasvim mogli da naslutite kako su ovi dvorci izgledali pre jednog i po veka.
Jedan od njih, u klasicističkom stilu građen, u međuvremenu je udomio školu. Na drugom, po dimenzijama manjem, uočava se danak nebrizi. Nije ga spaslo ni mnoštvo neogotičkih detalja, zbog kojih deluje kao da ste na trenutak prošli kroz vremenski portal.
Iza zidova oba dvora su živeli upravo Lazarevići. Ali, ma koliko da su ti zidovi danas bleda senka pređašnjih, i dalje čuvaju sudbinu jedne od najuglednijih porodica u Banatu.
Golubova deca su već bila stasala i izrodila svoju decu. Treći Golubov sin, Georgije, namenio je svoje imanje sinu Fedoru. Potonji se, pak, u potpunosti odrekao porodičnog nasleđa: otišao je najpre u Banja Luku, a potom u Budimpeštu.
Kao kula od karata
Kud je pošao prvi, sledili su ga i ostali: Aleksandrov sin Mihailo, iako se nije bogatstva odrekao, prokockao ga je u bescenje. Porodično predanje veli da je za samo nekoliko godina ostao bez pola miliona.
Imovina je završila na dobošu, a Mihailo – u Njujorku.
Kao novi vlasnik velikog imanja pojavio se Julius Đula Friš. Ovaj imućni trgovac i vinogradar je držao fabriku konjaka i likera, te veliku ergelu na imanju. U ruke njegovog brata Huga je otišla palata Lazarevića u Vršcu, koja će docnije biti preuređena u robnu kuću.
Porodica Friš je, takoše, ostavila traga u gradu. Hugoov sin Geza beše gradonačelnik Vršca 1943. i 1944. godine, ali je iste godine i streljan. No, javljalo se među kupcima još poznatih imena – recimo, vinogradar Karl Hauzer je kupio manji Lazarevićev dvorac i namenio ga proizvodnji kvalitetnih vina. Od 1918., Hauzer se okreće i pravljenju šampanjca po francuskoj metodi, za koji se pisalo da je dospeo i do bečkog dvora.
Hirovi mlade elite
Bez sumnje, Veliko Središte je – a zahvaljujući poznatim žiteljima – slovilo za važnu žilu kucavicu ekonomije južnog Banata. To je bila činjenica, mada se na nju umela nadovezati i pokoja neobična legenda.
Jedna od njih veli da su braća Lazarević i te kako umeli da preteraju u svojim prohtevima. Jedne zime su, tobože, poželeli da se sankaju usred leta. Pošto snega nije bilo, braća su nabavila staklo iz Pančeva, koje im je poslužilo da se po njemu spuštaju kao po zaleđenoj padini.
Umalo se jedna takva zabava kobno završila – naime, supruga jednog od Lazarevića teško se ozledila, i to kada je propala kroz napuklu staklenu stazu. Avaj, ni to nije bilo dovoljno da zaustavi igrarije. Jednom prilikom je čak donešeno matirano staklo, pa je družina nastavila da se spušta niz zastakljeno brdo. A kada je vreme naglo zahladnelo, ogromna staklena površina je popucala od hladnoće.
Nekada bogatstvo – danas bleda senka
Mada ih valja tumačiti kao nepotvrđene anegdote, ovakve priče su dobijale i nastavke: kao onda kada su Aleksandar i Vasilije, navodno, počeli da pate od „staklene bolesti“. Nezgoda ih je toliko uznemirila, da su svuda nalazili komadiće stakla – u odeći, u posteljini, u hrani...
Pa ipak, iz pogleda na ova dva dvorca, nije lako sabrati dva i dva. Priča o velikom imetku i o nesvakidašnjim hirovima oštro kontrastrira sa fasadama – pogotovo sa onom manjom. Jer, tamo gde su se ugošćavali balovi i pilo najbolje vino, danas je jedna skromna škola i zidovi koji strpljivo čekaju obnovu; ako je ikada i dočekaju.
S jedne strane, nisu dvorci Lazarevića usamljeni u tome. Valja se samo setiti dvorca porodice Špicer ili dvorca u Vlajkovcu – i njih je, koliko i Lazarevićeve, lagano gutao zaborav. Ali, sudbina Lazarevića je otkrila i onu tamniju stranu bogatstva – da ga je teško steći, a tako lako izgubiti.
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
