• Početna
  • O Srbiji
  • Okruzi
  • Info kutak
  • Magazin
  • Reference
  • Kontakt
  • Dvorac porodice Špicer u Beočinu: šta je ostalo od raskošne palate na dunavskoj obali?
    07.03.2021

    Dvorac porodice Špicer u Beočinu: šta je ostalo od raskošne palate na dunavskoj obali?

    Na padinama Fruške gore, pre nego što se Dunavom prekorači do Bačke, na obali reke nalazi se grad Beočin. Iako pripada bačkom okrugu, Beočin je i sedište istoimene opštine koja nije sasvim u Bačkoj, već delom zahvata i Srem.

    Dok premošćava granicu između dve vojvođanske teritorije, asocijacija po pravilu pada na lokalnog industrijskog giganta – beočinsku cementaru. Nadomak starih industrijskih pogona, kraj puta u Fruškogorskoj ulici ostao je i jedan od njihovih starijih suseda.

    Teško je i ne uočiti ga: pomalo podseća na set iz apokaliptičnih filmova, gde posetioci (ne)namernici iznenadno postaju saučesnici čudnih paranormalnih pojava. O tome još uvek nije bilo svedočenja, mada i sama zgrada na prvi pogled odaje takav dojam – kao da je reč o kući duhova, poput čuvene Pinove vile u susednom Banatu.

    Ovekovečen, a ipak osuđen na iščekivanje boljih dana

    Kao što je slučaj sa njegovim banatskim susedom, i beočinski dvorac nosi dvojaku simboliku. Podelili su sličnu sudbinu, čekajući „bolje dane“ da bi zasijali starim sjajem – ako ih ikada i dočekaju.

    Beočinski dvorac, pritom, još odaje nešto živosti. Kraj puta ispod starih pogona cementare, sa porušenih fasada nazire se rozikasta nijansa. Doduše, i to je tek mali nagoveštaj o živopisnim bojama unutar njegovih zidova.

    Iako više od veka star, dvorac je ostao atrakcija grada na sremsko-bačkoj obali. Prepoznatljivost duguje svom prvom vlasniku, a potom i arhitekti koji ga je uobličio u raskošnu vilu. Decenijama kasnije, kada je već uveliko bio napušten, posećivale su ga i poznate filmske ekipe.

    Tako je legendarni Klint Istvud ovde snimio kadrove za ratnu komediju „Kelijevi heroji“ iz 1970. godine. Godinu dana kasnije, ekipu je na snimanje filma „Doručak sa đavolom“ doveo reditelj Miroslav Antić. 1998. godine to čini i Emir Kustirica, povodom čuvenog ostvarenja „Crna mačka, beli mačor“. Mada se i dvorac pojavio na malim i velikim ekranima, to nije bilo dovoljno da ga izbavi od zaborava.

    Foto: Ванилица

    Kada se udruže najlepši stilovi vojvođanske arhitekture

    Godine 1898., imućni vlastelin Ede Špicer odlučio je da sagradi dom upravo na sremskoj strani Dunava. Inače Nemac po poreklu, Špicer je u to vreme bio i suvlasnik beočinske cementare.

    Cela porodica bila je veoma bogata, pa je i njena vojvođanska rezidencija morala odavati dojam izobilja i raskoši. Za plan i projekat bio je zadužen Imre Stajndl, arhitekta među čijim kapitalnim delima se već našla zgrada mađarskog parlamenta u Budimpešti.

    Stajndl se pritom ugledao na aktuelne trendove u vojvođanskoj arhitekturi 19. veka. Na dvorcu su se stoga sastali različiti stilovi: od renesanse, baroka, romantike i gotike, zajedno čineći eklektički stil. Mnogi su dom veleposednika Špicera smatrali jednim od najlepših u ovom delu Evrope, a u Vojvodini je bez premca postao pravo arhitektonsko blago.

    Od đačkih klupa do restoranskog menija – ko je sve nasledio šareni kutak kraj Dunava?

    Kada je sagrađen Špicerov dvorac, oko njega beše uređena i Špicer bašta. Bogati Nemac je u dvoru stanovao narednih četrdesetak godina. Međutim, Evropom se tada prolomio Drugi svetski rat, te cela porodica odlučuje da napusti svoj dom.

    Špicerovi odlaze u Nemačku, gde i danas žive njihovi potomci. U međuvremenu, dvorac ostaje prepušten (ne)brizi svojih novih podstanara.

    Najpre su to bili Nemci koji su za vreme rata ovde uselili svoju komandu. Potom su na školske časove dolazili beočinski đaci, a nakon njih su u dvorcu otvoreni biblioteka i dom kulture. Poslednji gosti navraćali su kada je na ovoj adresi otvoren restoran, a od tada – povremeno i po potrebi ga je posetilo nekoliko filmskih ekipa. Kada je i konačno nakon toga napušten, o najlepšem vojvođanskom dvorcu više se niko nije starao. Do njega su navraćali tek lokalni „padobranci“, malo po malo odnoseći ostatke inventara.

    Foto: Ванилица

    Neprolazna lepota sa naličja živopisnih fasada

    Na mestu gde su meštani nekada zastajali i divili se raskoši, stoji poluurušena građevina bez prozora i vrata. Ponegde se na njoj tek naziru šareni vitraži. I od njih je ostalo još pokoje šareno parče stakla, kontrastrirajući oguljenim slojevima fasade.

    Odmah bi se moglo videti da urušavanje dvorca već prilično dugo traje. I od nekadašnje Špicer bašte ostalo je nešto nalik zapuštenom vrtu, a umesto staze obrasle korovom koja inače vodi do ulaza, kao alternativni prilaz služi jedan uski puteljak.

    Dok stakala na prozorima već odavno nema, do danas je dvorac ostao i bez ukrasa. Spram toga, ono što nisu uništili vreme i nemar nazire se s naličja fasade. Uprkos decenijama nebrige, Špicerov dvorac i dalje svedoči o neobičnom šarenilu: već pri samom ulasku gospodare zidovi jarkih boja, a u velikom holu ostali su tragovi dekoracije od drveta.

    Među njima je ostao i keramički kamin – deo inventara koji povremeni posetioci nisu mogli odneti. Naziru se i ukrasi koje podsećaju na zmajeve i ljudske figure, a koje još više svedoče nekadašnjoj raskoši dvorca. Prostorije su u njemu prostrane, puste – i razrušene. U nekima od njih ostalo je šuta i prašine, dok se u sobama na spratu mogu videti i pokušaji renoviranja.

    Po svemu sudeći, samo je na pokušajima i ostalo. Upućeni kažu da se prema ovom dvorcu ni filmske ekipe nisu mnogo pažljivije ophodile. Kako bi koji slučajni ili namerni posetilac otišao, tako je i zgrada ostala u istom – ili još gorem – stanju.

    Uzaludni pokušaji izbavljenja od zaborava

    Godine 1997., Špicerov dvorac dobio je i zasluženi status spomenika kulture. Ni to, međutim, nije bilo dovoljno da ga sačuva od daljeg propadanja. Jedan od retkih koji je pokušao da ga spase bio je reditelj Emir Kusturica – beočinskoj opštini predložio je da otkupi Špicerov dvorac, što nadležni na kraju nisu dozvolili.

    U međuvremenu su se ipak predomislili: inicijativa za uređenje nakon toga više nije ni bilo. Otuda je dvorac ponuđen na korišćenje bez ikakve naknade, bilo kome ko bi bio rad da mu vrati stari sjaj.

    Od tad pa do danas, taj „neko“ se još uvek nije pojavio. Što se Špicerovog dvorca tiče, među retkim odajama koje su uspele da uspore zub vremena je i jedno kupatilo na spratu. Ostatak ovog arhitektonskog bisera – počev od dvorišta, hola, soba i balkona – nastavio je da podleže nemaru, ostavljajući tako i svedočanstvo o svojoj tužnoj povesti.

    Najdostojanstveniji zamak dunavske obale

    Više od veka nakon što je sagrađen, Dvorac porodice Špicer podseća na jarko-bledu senku nekadašnje raskoši. Njegov inventar se razaznaje u tragovima, a umesto otmenog nameštaja „krase“ ga slojevi obrušenih fasada.

    Čini se da je i uprkos tome uspeo sačuvati nešto od svog dostojanstva. Jedan je od nekoliko napuštenih vojvođanskih dvoraca koji – mada im se bolji dani ne naziru – iznova plene svojom lepotom i dugovečnošću.

    Otuda je, za ljubitelje lokaliteta poput ovog, zajamčeno i ostajanje bez daha. Što se njegovog raskošnog izgleda tiče, Špicerov dvorac ga i nakon svih decenija izravno otkriva sam. Ljubopitljivim posmatračima ostaje da se iznova pitaju hoće li dočekati bolje dane, dopunjavajući pritom i mozaik njegove neprolazne lepote.


    Naslovna fotografija: Ванилица