• Početna
  • O Srbiji
  • Okruzi
  • Info kutak
  • Magazin
  • Reference
  • Kontakt
  • Dvorac u Vlajkovcu – rezidencija sa potpisom austrougarskog plemstva
    10.02.2022

    Dvorac u Vlajkovcu – rezidencija sa potpisom austrougarskog plemstva

    Kada je mlada gđa Bisingen-Nipenburg ostala bez voljenog supruga, teško da ju je od tog trenutka išta moglo utešiti. Da nevolja bude veća, u njenom velikom, otmenom zamku više nije bilo ukućana – osim nje same. Susedi su svedočili da je ova tragedija ostavila duboki ožiljak: udovica se povukla i osamila, a onda se, sedeći jedne večeri na balkonu pred raskošnom baštom, latila makaza i odsekla svoju dugu kosu.

    Gđu Bisingen-Nipenburg upamtili su kao usamljenu i, povrh svega, ćudljivu. Ipak, ožiljci nisu uzeli danak samo na njenom slomljenom srcu. Upamtio ih je i veliki, otmeni zamak kada je i on ostao sablasno pust.

    Zbog čega škripe podovi Vlajkovačkog dvorca?

    Na prvi pogled, danas se ne bi ni poznalo – bar ne sa trošnih fasada – da je u ovom dvorcu nekada stanovala raskoš. Ko ne poznaje njegovu priču, nehotice bi ga poistovetio sa još jednom u nizu trošnih kuća kakve se sporadično ređaju kraj vojvođanskih puteva. Ova se, pak, smestila nadomak jednog od najstarijih banatskih gradova, a danas je i jedna od najstarijih „meštanki“ Vlajkovca, omanjeg sela kraj Vršca.

    Vlajkovčani vele i da je ćudljiva udovica, skrhana bolom nakon suprugove smrti, bila poslednja koja je u njoj živela. Od tada je prošlo čitavo stoleće, a sve nedovršene priče ostao je da ispriča otmeni udovičin dvorac.

    Umesto stanara bi se poslednjih godina ovde katkad zatekao jedan stariji gospodin. Dođe li da prespava u odaji u dnu prizemlja, čuvaru zamka bi miran san večito izmicao. Pomalo uzrujan, svedočio bi onostranim zvucima koji se potkradu duž pustih hodnika: ponekad je to odjek jedva čujnih šapata ili, pak, škripuckanje poda i užurbani bat koraka. Oteo bi se katkad i iznenadni tresak vrata, tek tako, bez da ih je „prodrmala“ promaja.

    Takvi su incidenti dolazili do ušiju ostalih meštana i usputnih posetilaca koji povremeno zalutaju do zamka. Vlajkovčani su na to već uveliko svikli, a od njih bi se saznalo i mnogo više od urbanih legendi.

    Dom aristokratije i gospodar južnobanatske ravnice

    One druge priče, potkrepljene istorijom, otkrivaju sve što je vreme gotovo u potpunosti zbrisalo. Naime, nekada su ogoljeni zidovi slovili za najbogatije porodično imanje u ovom kutku Banata. Godine 1859., nadomak Vršca je poželeo da se skrasi grof Đerđ Močonji. I sam je stekao ugled veoma cenjenog austrougarskog plemića, a po njegovom nalogu počela je izgradnja velelepnog dvorca.

    Osim porodičnog doma, zamak grofa Močonjija postao je ogledalo kasne 19-vekovne arhitekture. Vodilo se računa o tome da sve bude pod konac: svaka odaja je simetrično udešena, a po klasičnom stilu se naslućivalo da je ovo zaista dom austrougarskoj aristokratiji.

    Po mnogo čemu je dvorac gospodario južnobanatskom ravnicom. Po raskoši i stilu, stao je na crtu ne samo vršačkim, već i dvorovima i imanjima širom Vojvodine. O bogatstvu njegovih ukućana svedočio je svaki kutak. Već sa ulice bi pažnju skretao visoki ulaz i na njemu balkon, podsećajući na francuske barokne dvorove prefinjenog izgleda. Još otmenijim se doimao njegov stražnji deo, gde je sa središnje kule pogled pucao na veliki, raskošni vrt.

    Pokazalo se i da je grof Močonji preferirao pomalo nesvakidašnja stilska rešenja. Čak i za ono vreme je njegov zamak bio ukrašen u jedinstvenom, avangardnom maniru, što se poznavalo po bogato okićenim balkonima, stubovima i ukrasima od kovanog gvožđa.

    Dašak egzotike usred pitome Vojvodine

    Tridesetak godina kasnije, dvorac u Vlajkovcu dobio je i nove vlasnike. Kćer austrijskog grofa, gđica Georgina Močonji, i sama je 1888. godine pošla za aristokratu. Rudolf Gabor Bisingen-Nipenburg, još jedan plemić sa titulom grofa, beše iz ugledne porodice čiji su koreni poticali još iz srednjovekovnog nemačkog regiona Virtemberg.

    Za ime grofa Bisingen-Nipenburga znalo se širom centralne i jugoistočne Evrope. Vlajkovački dvorac se sada našao u rukama njegove porodice, a uskoro se pročuo i po bogatstvu svojih vlasnika. U veliku biblioteku stalo je više od 20 hiljada vrednih i retkih knjiga, a neobične relikvije našle su se i izvan brižljivo ukrašenih odaja.

    Naime, obe porodice su želele da od dvorskog parka načine, za ove pitome krajolike, nesvakidašnju oazu. Kao inspiracija su ponovo poslužili francuski parkovi, te je ovaj iza Vlajkovačkog zamka najpre udomio fontanu i nekoliko specijalno dizajniranih jezeraca sa drvenim mostićima.

    Među njima je izniklo i nekoliko retkih vrsta breze, bukve i hrasta. Kuriozitet je da se neke od njih mogu videti samo u Severnoj Americi, a od osamljenog vrta su načinile oazu jedinstvenu u Srbiji i Banatu.

    Kada se u raskošni zamak useli tišina

    Za posetioce koje put nanese ovim delom ravnice, u prvi mah bi ovakvu raskoš teško bilo pojmiti. Fasada je već odavno ogolila cigle, prozorska okna su ostavila samo skelete, a u odaje zamka uselili su se obrušeni delovi krova i zidova. Uprkos tome, tragovi nekadašnje raskoši i dalje odolevaju. Na balkonima i stubovima naziru se vremešni ukrasi i skulpture, a originalno svedočanstvo zamka dostojnog aristokratije – poput ograda od kovanog gvožđa, delića mozaika na podovima ili povelike kaljeve peći – još uvek se može zapaziti pod oronulim krovom.

    Pored njih, još usamljenije danas izgleda i prostrani vrt. Sudbina Vlajkovačkog zamka u međuvremenu je postala upitna, kada je porodica Bisingen-Nipenburg početkom 20. veka ostala bez vlasništva nad polovinom svih svojih imanja.

    Tome su kumovali agrarni zakoni skrojeni 1919. godine, dok se za poslednju stanovnicu zna da je to bila jedna od kćerki austrougarskih aristokrata – ćudljiva udovica koja je žrtvovala svoju dugu kosu. Vlajkovački dvorac najzad je napušten početkom Drugog svetskog rata. U svetu uzdrmanom razdorima u istoriju je otišla i aristokratija, a zamak je, po donošenju još jednog zakona, prešao u ruke države.

    U (ne)milosti vremena i priča odolelih zaboravu

    Bilo je, ipak, u dvorcu i nakon toga stanara, doduše ne aristokratskog porekla. Najpre je to bila ratna siročad, a od ’70-ih godina prošlog veka su u nekadašnjem dvorcu živeli i vlajkovački meštani.

    Prošlo je još više od tri decenije dok se nerešena sudbina zamka ponovo nije našla na dnevnom redu. Nemac po imenu Franc Ksaver pokucao je 2006. godine na vrata ovdašnjih ustanova.

    Naime, Ksaver beše poslednji član loze Bisingen-Nipenburg, noseći pritom i grofovsku titulu. Prosleđivanjem formalnog zahteva pokušao je da ponovo vrati imanje u svoje vlasništvo.

    Ispostavilo se, međutim, da bi za rekonstrukciju morao izdvojiti nepojmljivu svotu novca. Više od svega, želeo je da napušteni zamak otrgne od zuba vremena.

    U dogovoru sa gradom Vršcem koji je uzeo dvorac u zakup, posla se tada prihvatila jedna italijanska kompanija. Planovi su u početku obećavali – od nekadašnjeg bisera arhitekture postao bi luksuzan hotel, sve dok investicija naprasno nije pala u vodu. Time su nestale i nade da će se Vlajkovačkom dvorcu ponovo vratiti stari sjaj. U međuvremenu, dobio je status kulturnog dobra od velikog značaja, ali jedine koje se o njemu „brinu“ – osim meštana koji pamte priče starije od jednog veka – i dalje su vremenske prilike i neprilike. I njih, pak, ovo imanje pokušava stoički da izdrži. Delimično u tome i uspeva, iako do dana današnjeg na njemu nisu urađeni nikakvi konzervatorski radovi.

    Аutor naslovne fotografije: Ванилица, Sopstveno delo, CC BY-SA 4.0, Веза