• Početna
  • O Srbiji
  • Okruzi
  • Info kutak
  • Magazin
  • Reference
  • Kontakt
  • „Vodena kapija grada“, jedinstvena u Južnom Banatu: kako je Pančevo dobilo dva neobična stražara?
    14.10.2021

    „Vodena kapija grada“, jedinstvena u Južnom Banatu: kako je Pančevo dobilo dva neobična stražara?

    Retko je koja varoš, makar u ovom delu sveta, još pre više od 100 godina proizvodila svilu. Ipak, Pančevo je bilo izuzetak, jer je industrija stala na noge još u 18. veku.

    Dok danas leži na međi Vojvodine i Srbije, tada su to bile Austrougarska i Turska. Sa dve reke koje krivudaju uz grad, zaživele su trgovina i proizvodnja, a Austrougari su to dobro procenili – kada je 1900. godine sagrađena svilara, Pančevu su darovali 10 hiljada sadnica duda čijim listom su se hranile svilene bube. Od 1723. godine, kada su i počele da se uzgajaju, grad je imao već skoro dvovekovnu tradiciju proizvodnje svile. Pre toga je podignuta i stara Vajfertova pivara, koju je 1722. osnovao izvesni jevrejin Abraham Kepiš.

    Kasnije se ovde dolazilo na razne kulturne manifestacije, a još kasnije, Beograđani i Zemunci su potezali čamcima kako bi preko puta Dunava seli na hladno pivo i vruće perece. Nešto dalje od pivare je radio „Crveni magacin“ – krajem 18. veka je u ovom delu Evrope bio jedan od najvećih žitnih magacina, i pritom jedina građevina koja je izmakla spaljivanju kada su Turci 1788. godine udarili na Pančevo.

    Svi su ovi objekti bili posloženi uz vijugavi Tamiš. Do njih se stizalo upravo rečnom rutom, koja je od 1844. godine, kada je u grad uplovio i prvi parobrod, postala još prometnija.

    Još više ljudi se slilo i kada je 10 godina kasnije zaživela linija Zemun-Beograd-Pančevo. Ipak, Tamiš je bio prilično ćudljiv: za brodove koji su pristizali i odlazili iz luke, plovidbu veslima i jedrima su otežavali nemirni meandri. Potom su 1888. godine i poplave pogodile grad. Austrougarski vladari, pod čijim su nadzorom u to vreme bili Pančevo i okolina, rešili su problem naloživši izgradnju dva rečna „redara“.

    Dve kule kraj Dunava, prepoznatljive u celoj Evropi

    Kada su 1909. godine u Budimpešti razmatrali plan razvoja grada, Austrougarima je valjalo rešiti i bezbednost plovidbe Tamišem. Unazad nekoliko godina, već je postojao i sistem od desetak kanala. Ipak, zbog reke koja je svako malo plavila obale, brodovi su se zbog varljivog vodostaja i dalje nasukavali na sprudove.

    Otuda je naloženo da se na ušću Tamiša u Dunav izgradi „vodena kapija“. Time je ulaz u grad dobio dva svetionika, koji bi, naročito kada je vodostaj visok, pozdravljali kapetane dok uplovljavaju u glavni kanal.

    Dva svetionika su pritom bila drugačija od standardnih. Pre svega, ovakvi putokazi su se pre viđali na morskim nego na rečnim obalama. Za rečne je tada postojao pomorski zakon o plovidbi, po kom bi se jedan svetionik gradio na desnoj strani pritoke i u blizini ušća dveju reka.

    U ovom slučaju je ipak odlučeno da se kule sagrade i na desnoj i na levoj strani. Tako je ovo postao i jedini par svetionika duž celog toka Dunava, zbog čega predstavlja unikat u celoj Evropi.

    Straža kakvu reke do tada još nisu videle

    Osim što ima svetionik „viška“, pančevačka Vodena kapija je posebna i po svojoj nestandardnoj arhitekturi. U vreme kada je građena, nije se moglo videti svetionika po izgledu sličnih ovima. Ni materijali od kojih su građeni nisu bili uobičajeni: kule su bile od opeke, za kupasto postolje se koristio lomljeni kamen, a najviši delovi kula koji drže krov su izgrađeni od metala.

    Za početak 20. veka, to su bili prilično moderni materijali. U svetionike se pritom moglo ući sa dve strane (jedne ka kopnu i druge ka vodi), a do ulaza u kule su vodile kamene stepenice. Prepoznatljivim ih čini još i vojnički stil arhitekture, ali su najveći značaj imali za rečnu navigaciju.

    Da bi ih brodovi spazili iz daljine, na vrhovima svetionika su gorele petrolejke i lampe na gas. Za kapetane je to bio signal da su prispeli do ušća Tamiša u Dunav, koje je početkom prošlog veka bilo prilično prometno. Budući da je grad živeo od trgovine, iz Pančeva su se masovno izvozili pivo i svila. Obilato je u ovim krajevima nicalo i žito, koje bi potom odlazilo do Trsta i Beča. Rečna maršruta je tada bila glavna saobraćajnica za transport robe, pa su svetionici u međuvremenu poneli još jednu ulogu – kao simbol modernizacije grada u kome su cvetale industrija i trgovina.

    Kada od svetionika postane - leksikon

    Osim izgradnje ovako jedinstvenog ulaza u grad, Austrijanci su tih godina imali još ambicioznih planova – pre svega, da se Pančevo počne razvijati i na drugoj obali. Iako ta ideja nikada nije zaživela, grad je i narednih decenija ostao jedan od industrijskih centara Jugoslavije.

    Što se pančevačkih svetionika tiče, oni su svoj radni vek okončali pre dvadesetak godina. Umesto petrolejki u kulama, brodovima je putokaze zamenila satelitska navigacija. U međuvremenu, za vodenu kapiju se pobrinuo novosadski Pokrajinski zavod za zaštitu kulture: zbog velikog značaja koji je imala za trgovinu i razvoj grada (ali i zbog izgleda koji predstavlja kuriozitet), svetionici su 1972. godine proglašeni spomenikom kulture od velikog značaja.

    Pritom je ovaj neobičan par ostao i svedok nekog davnijeg istorijskog doba. Postao je gradska atrakcija, ali je upamtio i reči mnogih koji su mu dolazili u obilazak. Krenulo je sa nekoliko poruka, a ustalilo se kao navika – svako malo bi posetioci na ciglama urezali ili ispisali po koju reč, te su dva kamena Pančevca postala poput lokalnih spomenara.

    Legenda kaže da su među autorima bili i jedan pravi pisac i jedan slikar – Miloš Crnjanski i Uroš Predić (inače obojica rodom iz Pančeva), ali njihove pisanije do danas nisu sačuvane.

    Odani pomoćnici kapetana i simboli prosperiteta

    Od stražara koji su nekada brodovima osvetljavali put, pančevački svetionici su i dalje među omiljenim „meštanima“. Rado ih posećuju i došljaci iz ostalih vojvođanskih mesta, ne samo da bi utisnuli koju reč, već i da doznaju zanimljive crtice iz istorije Pančeva. Kako kule više ne služe brodskim kapetanima, u istoriju su otišle i petrolejske lampe.

    Sada se svetlo u noći vidi samo na desnom svetioniku sa koga žmirka električna lampa. Nedaleko odatle je i gradska luka – dok se i Tamišem još moglo ploviti, bila je još veća i prometnija. Danas se, pak, nadomak keja uglavnom sastaju ribolovci. Onima koji se kraj svetionika zateknu bilo namerno ili slučajno, pogled se rasteže sve do susednog Beograda. Ipak, danak su na vodenoj kapiji ostavile i minule decenije. Zbog vetrova, talasa i ćudljivog vodostaja reka, podnožja svetionika su ostala prilično oštećena.

    Otuda ih je pre dvadesetak godina zbrinuo pančevački Zavod za zaštitu spomenika kulture. Svetionike je od daljeg propadanja spasla rekonstrukcija, a status kulturnog dobra, uz pomno planiranje radova, sačuvao im je (ne)karakterističan, autentični izgled. 17 godina kasnije, dve kule su na čuvanje predate gradu Pančevu.

    Za to vreme, posla oko njih ima i za tamošnju Turističku organizaciju  Njoj su povereni zadaci održavanja i redovnih obilazaka, te o redarima koji su nekada čuvali kapije reka sada brine grad koji im duguje priču o uzbudljivoj istoriji.

    *Naslovna fotografija /  Istorijski arhiv u Pančevu