Zbog čega nam mace pojedu jezik: Šaljive metafore nemaju uvek šaljivo poreklo

Jeste li videli nekoga da se smeje k’o lud na brašno, pa pomislite, „Ovaj kao da je pao s kruške“?

Takvu pomisao uglavnom uzmete zdravo za gotovo, a tek ako imate mnogo vremena za razmišljanje, zapitali biste se – zašto ljudi padaju s kruške, a ne sa jabuke ili trešnje?

Još jedna zdravo-za-gotovo okolnost je da ovakve izraze često izgovaramo u šali. Da nas je neko ranije upoznao sa njihovim poreklom, možda bismo dvaput razmislili. Pogotovo o padanju s kruške ili o mački koja (po)jede jezik. Zašto bi mačke to uopšte radile, i zašto se mi, ljudi, šalimo na takav način?

Faktor straha i narodnih verovanja

Postoji jedna uglavnom podrazumevana konstanta kada je reč o generacijskim strahovima. U stanju su da opstanu veoma dugo, ali i da se raznim prečicama ušunjaju u svakodnevicu. To je verovatno dobar razlog zašto i dalje deci pričamo priče o babarogama i vešticama.

Ruku na srce, narod je na ovim prostorima imao čega da se plaši. Istorija je dovoljno burna da nam čudovišta ni ne trebaju, jer smo se dovoljno naplašili ratova, bolesti i smrti. Pa onda, tu su i narodna verovanja koja opstaju odvajkada. A u njima je sabijeno kolektivno iskustvo naroda koji je zaista prošao sijaset golgota.

Zato i ne čudi da su se u govor uvukle fraze koje baš i nemaju „srećna“ porekla. Na primer, možda ste čuli da neko (ili nešto) „nosi kao čuma decu“. Danas se to izgovara ako želite da kažete da se nešto nemilosrdno, bez ikakvog reda, odnosi i grabi. No, iza metafore se krije konkretan istorijski užas – „čuma“ je bio narodni naziv za kugu, koja je vekovima harala Evropom i kosila milione života.

Kuga je, dakako, ostavila traga i u srpskim krajevima. Naročito su joj na radaru bila deca, inače najosetljivija na zarazu. Narodna mašta je čumi davala ljudske osobine, te su je zamišljali kao strašnu ženu koja ulazi u seoske kuće i odnosi ljude.

Otuda izraz nije u pravom smislu bio (samo) metafora. Čuma koja „nosi decu“ je, zapravo, verno ogledalo kolektivnog straha.

Kakve veze imaju ludaci sa brašnom?

Legenda veli da je postojao običaj, nekada davno, po kom su se duševni bolesnici „tretirali“ na neobične načine. Recimo, u Makedoniji su se „ludaci“ lečili molitvama nad brašnom, a od tog brašna su se potom pravili hlepčići koje su jeli s uma sišavši.

Teško je utvrditi koliko ima istine u ovoj teoriji – osim, možda, pretpostavke da su „ludaci“ običavali da prasnu u histeričan smeh. Tako je vremenom nastala veza između brašna i ludaka, pa svi znamo šta znači kada se neko „smeje k’o lud na brašno“.

Postoji, doduše, i drugo objašnjenje. Naime, u antičkim vremenima se verovalo da natprirodna bića tokom zime lutaju među živima. Ne bi li neutralisali strah, ljudi su pribegavali smehu i maskiranim povorkama. U tim ritualima su učestvovali lakrdijaši, često posuti brašnom, a sve kako bi izgledali poput mrtvaca kojima se narod podsmeva. A smeh je, sa „dodatkom“ brašna, postao i svojevrsna zaštita od ludila i smrti.

Nemojte upucati glasnika...

Kad smo već kod antičkih vremena, stari Grci su verovali da božanstva nisu uvek besmrtna. A ako je božanstvo u stanju da mre, to sigurno nije dobra vest. Kod nas bi se još reklo – mrka kapa.

„Mrka kapa“ nam inače služi za situacije koje ne odišu sa puno nade. No, poreklo ovog izraza seže čak do srednjeg veka: kada su glasnici, donoseći vesti do gradova i tvrđava, običavali da nose kape različitih boja.

Ako bi se iz daljine videla kapa svetle boje, vesti su sigurno bile dobre. Međutim, tamne – odnosno, mrke – kape su nagoveštavale da je neprijateljska vojska blizu, ili da se valja pripremiti za neku katastrofu. Otuda se „mrka kapa“ ustalila kao simbol (doslovno) loših vesti. Mada, nije sasvim veselo ni kada neko „padne s kruške“.

Padanje sa krušaka, lupanje po divizijama

Izraz ponešto živahan, a i savršen da uz njega navru interesantne mentalne slike – na primer, smušenog čovečića koji se stropoštava sa te kruške.

Etnologija, međutim, ne pamti tako zabavno poreklo izraza. Naprotiv – kruška se u srpskoj tradiciji dugo smatrala za „zlo“ drvo. Nasuprot jabuci, koja u narodnoj simbolici označava nešto sveto, kruška je povezivana sa demonima i mračnim silama.

Otuda se verovalo da se pod kruškom okupljaju natprirodna bića, a drvo je, samo po sebi, privlačilo nesreću. Iz toga je nastala logika da, ako je neko „pao s kruške“, sigurno je bio u društvu nečastivih sila – a logično je onda i da se ponaša nerazumno i smušeno. Katkad taj smušenko pokuša da se izvuče, pa kroz šalu zbori kako „nije on s kruške pao“. Ipak, možda nije uvek svestan da time „hrani“ prastaro uverenje o ukletom drvetu. A ako postoji nešto čega bi se čovek plašio više nego uklete kruške, onda su to savremena, ubojita oružja.

Tako je nastao izraz koji danas koristimo za nekoga ko priča koještarije. Dok on „lupa k’o Maksim po diviziji“, valja se podsetiti da Maksim nije nekakav imaginarni, nepostojeći lik. Reč je o Hiramu Maksimu: britanskom pronalazaču koji je krajem 19. stoleća konstruisao prvi moderni mitraljez.

Nisu ni sve mace bezazlene i slatke

Maksimov mitraljez je bio svojevrsno „čudo“ onoga doba. Mogao je da ispali na stotine metaka u minuti, a proizvodio je i zastrašujuću buku. Za vreme Velikog rata, gotovo su sve vojske – uključujući i srpsku – imale svoje „maksime“.

Osim posttraumatskog sindroma, vojnici su iz rata poneli i vrlo specifična sećanja: na primer, da je „maksim“ imao toliku razornu moć, da se činilo kao da „tuče“ i „lupa“ po čitavoj diviziji.

Sam izraz, „lupati k’o Maksim po diviziji“, preživeo je mnogo duže od samog komada oružja. Danas ga izgovaramo u (srećom) bezazlenim situacijama, iako je nastao kao „nuspojava“ beskrajnih rovovskih borbi. No, Britanci nisu zaslužni samo za mitraljeze i PTSD, već i za mace koje nam povremeno pojedu jezik.

Prema jednom objašnjenju, ovaj izraz dugujemo britanskoj mornarici i njenoj surovoj kazni bičevanja – takozvanoj „mački sa 9 repova“. Kazna je, kao što pretpostavljate, bila izrazito bolna, pa se dešavalo da kažnjenici usled toga zaneme. Tako se stvorila veza između mačke koja „pojede jezik“ – veza naoko bezazlena, ali sa vrlo zloslutnom pozadinom.

U tome je možda i specifičnost svakodnevnog govora: iza fraza koje izgovaramo bez razmišljanja, kriju se delići narodnih verovanja, strahova, ratova i epidemija koje su, hteli mi to ili ne, oblikovali svakodnevicu običnih ljudi. I, mada definitivno nisu nastale slučajno, ove narodne izreke često odišu ironijom i crnim humorom – taman toliko da naslutimo kako su naši stari doživljavali svet oko sebe, a onda pokušavali da taj svet začine sa malo šale.