• Početna
  • O Srbiji
  • Okruzi
  • Info kutak
  • Magazin
  • Reference
  • Kontakt
  • Kako je zvuk trube skromnog Leskovčanina spasao srpsku vojsku kod Kumanova
    11.03.2020

    Kako je zvuk trube skromnog Leskovčanina spasao srpsku vojsku kod Kumanova

    Oktobar je 1912. godine. Nad Srbijom se još jednom nadvio rat, ovaj put za konačno oslobođenje od turske vladavine. U redovima Prve armije srpske vojske nalazio se skromni trubač iz okoline Leskovca, koji nije ni slutio da će zvonki zvuk njegove trube promeniti tok bitke koja je značila opstanak ili slom srpske vojske.

    Bitka na sve ili ništa

    Krajem oktobra 1912. godine Prva armija srpske vojske potiskivala je tursku ka Skoplju, gde je Vrhovna komanda predviđala da će se odigrati veći sukob, kada je kod Kumanova bez ikakvog prethodnog plana došlo do prvog velikog sudara vojski. S jedne strane nalazio se vojvoda Radomir Putnik, a sa druge Zeki paša, komandant turske Vardarske armije poznat po svojoj surovosti prilikom krvavog gašenja pobune Jermena u  Susonskom ustanku. Uvidevši da je srpska vojska zastala kako bi sačekala pojačanje, Zeki paša je naredio brzi napad.

    Posle prvog dana bitke, 23. oktobra, izgledalo je da se srpska vojska uhvaćena na prepad nalazi u rasulu. Sa strepnjom se čekalo jutro i sledeći potez Turaka.

    Novi napad turskih snaga započet je tačno u 5:30, bespoštedim nasrtajem na srpsku Dunavsku diviziju spreda i s boka, u nadi da će bitka biti brza i laka jer je srpsko pojačanje kasnilo. Na iznenađenje Turaka, u momentu kada je izgledalo da je pobeda izvesna, kroz maglovito jutro probio se zvonki glas turske vojničke trube koji je značio samo jedno – Brzo povlačenje!

    Zbunjeni Turci su počeli da se povlače, omogućivši srpskim snagama da zauzmu položaj na kome se nalazio sam centar Vardarske armije. Dodatnu paniku unele su glasine da je Treća armija srpske vojske zauzela Prištinu i krenula brzim maršem ka Kumanovu, što je dovelo do dezertiranja velikog broja turskih oficira i vojnika. Kumanovska bitka bila je prva velika pobeda srpske vojske u Prvom balkanskom koja je označila skori slom Otomanske imperije.

    Ipak, ostalo je pitanje – čija je truba označila tursko povlačenje u presudnom trenutku? Da li je u pitanju izdajica ili heroj?

    Foto: Wikipedia - Ahmed Ademović sa ordenom Karđorđeve zvezde sa mačevima

    Čija se truba…

    Misteriozni trubač bio je niko drugi nego Ahmed Ademović, trubač srpske vojske iz okoline Leskovca. Rođen je oko 1873. godine u romskoj porodici u zaseoku Podvorice. Važio je za umešnog i spretnog muzičara i kada je 1912. godine regrutovan u srpsku vojsku i krenuo put Stare Srbije.

    Šta ga je sve sem patriotizma nateralo da se tog oktobarskog jutra presvuče u tursku odeću i ušunja u neprijateljske redove, danas je teško dokučiti. Ali, zna se da je pričao da je videvši da stvari idu po zlu,  samovoljno odlučio da pokuša da pomogne saborcima. U jeku bitke, zaogrnut gustom maglom, provukao se na tursku stranu i pažljivo osluškivao zvuke neprijateljske trube. Kao izvrstan sluhista, lako je raspoznao poziv za juriš i povlačenje…  i čekao.

    U trenutku kada je shvatio da Turci lome otpor srpske vojske, udahnuo je duboko i snažno zasvirao turski vojni poziv na povlačenje! Uhvaćeni u haosu bitke, Turci su prvo zbunjeno, a potom po komandi počeli da se povlače.

    Legenda dalje kaže da se spretni trubač potom provukao na srpsku snagu i, opet samovoljno, označio juriš za srpske snage. Bio je to prelomni potez bitke i trijumf lukavosti skromnog vojnika.

      

    Foto: Digitalni arhiv Narodne Biblioteke Srbije

    Tragična Ahmedova sudbina

    Za svoje zasluge u ratu, Ahmed Ademović dobio je zlatnu Karađorđevu zvezdu sa mačevima. Oni koji ga se sećaju, kažu da je nikad nije skidao sa grudi. Nosio ju je i kada se tri godine kasnije uputio u Albansku golgotu, deleći sudbinu svojih saboraca.

    Međuratni period proveo je živeći skromno i izdržavajući porodicu koja je sve više rasla. Ali, bar tada, nije bio zaboravljen. Na proslavama značajnih datuma, uvek je posebno mesto ostavljano za njega, diskretnog heroja.

    Novi rat označio je i kraj njegovog mirnog života. Kada su Nemci 1941. godine na Arapovoj dolini podno Hisara streljali nekoliko stotina Roma, među njima su bili Ahmedovi sinovi Redža i Rama. Leskovački pisac Saša Stojanović, koji je i zabeležio Ademovićevu životnu priču u romanu „Put za Jerihon“, beleži da je trubač ovaj događaj preživeo zahvaljujući nemačkom oficiru koji je prilikom racije, u kojoj su ostali Romi odvedeni, na njegovim grudima primetio orden i zbog toga mu spasio život.

    Slomljen velikom tragedijom, kažu, nikada više nije zasvirao trubu. Umro je decembra 1965. godine u domu svoje ćerke, u dubokoj starosti i teškom siromaštvu.

    Danas uspomenu na hrabrog trubača čuva samo uličica u beogradskoj opštini Zvezdara. 

    *Naslovna fotografija: Digitalni arhiv Narodne Biblioteke Srbije