Kolika je moć jednog (svetog) drveta?

U leto 2015. godine, meštani jednog zaseoka nadomak Gornjeg Milanovca su se podigli u odbranu jednog hrasta. Nije to bilo sasvim obično drvo – sa svojih 600 leta, nadživelo je veliku većinu stabala širom Srbije.

Nažalost, apeli i upiranja prstom nisu urodili plodom. Hrast je posečen krajem jula iste godine, ali se ipak nije lako „predao“: trojici radnika sa motornim testerama trebalo je celih sat i po vremena da ga sravne sa zemljom.

Meštani zaseoka Savinca su glasno negodovali, ali je bilo u njihovom negodovanju i neobičnih zamerki – na primer, da je hrast, ako je već morao biti uklonjen, morao biti posečen tokom dana. Jer, „nije red da se seče kada vampiri izlaze“.

Nekome ko nije dobar poznavalac tradicije ili mitologije, ovakva zamerka je mogla da zazvuči pomalo bizarno. Ali, ne i meštanima Savinca, koji su svi do jednog gajili svojevrsno poštovanje prema svom hrastu. Sa njegovim rušenjem, nestao je – makar u ovom kutku Srbije – amblem koji su svi do jednog štovali kao sveto drvo. A u njemu je, po narodnom verovanju, obitavalo jedno od vrhovnih božanstava: staroslovenski bog Perun. Samim tim, štovanje svetog drveta povlači koren još iz starih mitova i pripadajućih im rituala.

Kada se ukrste paganski običaji i hrišćansko „vjeruju“

Dok su se mitologija i pravoslavna kultura još tesno preplitale, kult svetog drveta se na ovim prostorima ustoličio kao jedan od najstarijih. Stari Sloveni su, naime, u prirodi videli mnogo više od običnog drveta kao što je hrast, divlja kruška, brest ili cer. Za njih su to bila otelotvorena božanstva, pa je i sveto drvo, samim tim, nosilo posebnu „moć“. U starijim vremenima, svako selo je imalo najmanje jedno sveto drvo, koje su meštani još nazivali – zapis.

U skladu sa običajima, zapis je morao da prođe ritual osveštavanja, a on se po pravilu obavljao na dan seoske slave. Ni to nije slučajno, jer su seoske slave imale moć da zaštite selo od prirodnih nepogoda, da sačuvaju stoku i pripomognu da godina bude rodna. Na sam dan osveštavanja, oko zapisa su meštani obilazili tri puta. Osveštao bi ga potom i pričestio sveštenik, a ceremonija se završavala obedovanjem pored drveta.

Sveto drvo koje se nalazilo u samom selu se još smatralo i glavnim zapisom – meštani su ga kitili, prinosili mu žrtve i pod njime sekli kolač. Ali, postojala su i pravila koja se nisu smela kršiti. Primera radi, nije bilo dozvoljeno popeti se na zapis, a još manje uništiti mu granje ili stablo. Ko se o ovo ogluši, morao je biti spreman na to da će i njega i celu porodicu stići prokletstvo.

To je, pak, objašnjavalo zbog čega su se meštani Sivca toliko protivili seči svog hrasta. Narodna verovanja su otišla još dalje od toga, pa su branila čak i da se skupljaju grane koje same otpadnu. Ista ta verovanja vele da je sveto drvo pripadalo drveću koje je nosilo nečiju dušu, ili da je pripadalo divovima, vilama i zlim demonima. A zbog takvog autoriteta, sveto drvo se nije izostavljalo ni iz najznačajnijih obreda.

Tako su opisivane i seoske litije (ili krstonoše), koje su se obeležavale u svakom selu. Pre nego što se okupe oko zapisa, meštani, na čelu sa sveštenikom, iskupljivali su se kod crkve i obilazili seoske atare. A kod svetog drveta se zastajalo kako bi sveštenik očitao molitvu i održao glavno bogosluženje. U nekim selima bi se meštani zadržali i malo duže – na primer, da pojedu zakusku i zaigraju kolo – i tek bi se tada vraćali nazad do crkve.

Od iskupljenja do prokletstva

Imala je ovakva svečanost i naročiti povod: da se umilostivi Bog ne bi li „udarila rosna kiša“. Zapis, kao svojevrsni „predstavnik“ bogova i viših sila, pronašao je tako svoje mesto i u crkvenim obredima. Ali, postojao je još jedan razlog zbog koga je baš (sveto) drvo bilo zgodno. Naime, nije svako selo – bar ne u davnijim vremenima – imalo svoju crkvu. A ako nije imalo crkvu, sigurno je u njemu bilo makar divlje kruške, bresta ili hrasta. Seljani kojima je bilo daleko da odu do crkve, mogli su stoga da se iskupe kod ovog „živog“ hrama ispod krošnje.

Mnogo godina kasnije, dok su izučavali ove rituale, pojedini naučnici su zaključili da drveće samo po sebi nije bilo predmet obožavanja. Ipak, pošto su ih još Stari Sloveni smatrali „kućama“ bogova i demona, zapisi bi se mogli nazvati nekom vrstom primitivnih hramova. Vremenom su se i među njima izvdojili poznatiji primerci – takav je slučaj sa borom kralja Milutina (Nerodimlje), brestom u Petrovgradu, orahom kod Molovina u Sremu ili kruškom kod Đevđelije.

Njima se pre 9 godina pridružio i posečeni hrast iz Savinaca. On je, doduše, postao poznat iz ne tako „slavnih“ razloga, tim pre što je njegova seča probudila strah od uroka i kletve.

Ovo je, pak, bio dokaz da i dalje opstaje verovanje o kazni koja će stići svakoga ko se usudi da naudi svetom drvetu. Međutim, mitologija i narodno verovanje su se i za to pobrinuli, te se kletva može „neutralisati“ koliko najobičnijim kamenom.

Naravno, nije ni kamen bio nasumično odabran. Postoji, zapravo, razlog zbog čega se nadgrobni spomenici mahom prave od kamena – verovalo se da on za sebe „vezuje“ pokojnikovu dušu, pa rodbina preminulih ne mora da se plaši da će im se voljeni povampiriti. Slično je sa skidanjem kletve i kada neko poseče sveto drvo. Poželjno je da sa sobom povede još jednog saučesnika koji će, čim drvo padne, brže-bolje postaviti jedan kamen na panj. Na taj način će „vezati“ dušu posečenog drveta, te ona neće moći da „ode“ i da se osveti rušiteljima.

Za razliku od nekih starijih svetih drveta, panj u zaseoku Savincu je ostavljen da istruli. Za to vreme, meštani su ostali istrajni u nameri da ga, za svaki slučaj, zaobilaze u širokom luku. Ali, čak i da se nekim slučajem njihovo drvo srušilo bez ičije „pomoći“, pravila se ipak moraju poštovati.

Znali su to i meštani Pirota, koji su takođe svojevremeno imali nevolje sa obližnjim stablom kruške. Ona se, pak, srušila od starosti 2013. godine, ali Piroćanci se nisu usudili da je pomere čitavih šest godina. Zapis je pritom pao na prilično nezgodno mesto: preprečio je put, pa su ljudi imali grdnih muka da dođu do svojih imanja. Ipak, niko se nije usudio da dohvati testeru i saseče srušeno stablo, koje je decenijama okupljalo meštane tokom seoskih slava i verskih obreda.

Bio je to još jedan dokaz o tome koliko su poneki rituali i dalje duboko ukorenjeni. A ono što možda ne uspeva savremenijim pretnjama, uspelo je vremešnim i ćutljivim (svetim) stablima – da ujedine lokalni živalj zarad nasleđa koje im je ostavila priroda.