Sećate li se vremena kada sa zidova društvenih mreža nisu iskakale fotografije sitne dece sa portiklicama u hranilicama?
Ili, još bolje – vremena kada se sitna deca nisu umirivala cuclama, takozvanim varalicama i lažama? Ne zato što su mame i tate silno uživale u bebinom plaču, već zato što varalice i laže nisu ni postojale.
Prvi scenario je, naravno, verovatniji, a što se tiče drugog, naravno da su cucle imale alternativu. Samo, alternative bi danas valjalo potražiti među omanjim srpskim selima, pre nego u prodavnicama sa artiklima za sitnu decu. Specijalnost tih alternativa je, između ostalog, bila i ta što su ih majke proizvodile u kućnoj radinosti.
Bilo jednom u Šumadiji...
Postoji jedna stvar na kojoj bi današnji roditelji pozavideli svojim bakama i prabakama. Stala bi u onu floskulu da je „dete odgajalo celo selo“ i da – majke pogotovo – nisu bile upućene na mali milion internet saveta „šta je najbolje za vašu bebu“.
Nije da se nešto od toga nije zadržalo do danas, ali da smo zakoračili u kutke Šumadije pre 50 i više godina, pojedine navike naših predaka bi nas sigurno iznenadile. Na primer, činjenica da se bebe nisu tako lako odbijale od majčinog mleka, a i kad jesu, ponegde se to po pravilu činilo petkom.
Ima tome desetak i više godina, kada su u sela nadomak Čačka i Kragujevca zakoračili tamošnji etnolozi. U pričama meštana su pronašli pravu malu riznicu običaja kojih se pridržavalo tokom odgajanja dece, među kojima se jednog od tih običaja narod posebno pridržavao.
Naime, majke su novorođenu čeljad dojile prilično dugo – mnogo duže nego što bi se danas na to gledalo kao na prihvatljivo. Dok se u porodicama manje-više zadržao uobičajeni tajming od 3 meseca do godinu dana, bilo je i izuzetaka od po dve, tri, pa i pet ili šest godina dojenja.
Razlikovao se taj običaj od sela do sela, ali najduži zabeleženi rekord bio je osam godina. Danas je nezamislivo da se školarcu u drugom razredu servira majčino mleko za obrok, ali u slučaju jednog dečaka iz okoline Kragujevca, bilo je uobičajeno da mališan, kada dođe vreme jelu, ponese stolicu za svoju majku pre nego što bi sela da ga podoji.
Na drugom mestu je po rekordu bilo selo Pajazitovo. Deca su se ovde dojila do šeste godine, dok je selo Lužnice, sa običajem dojenja do treće i pete godine, dospelo tek na treće mesto.
Kako decu „zaraziti“ srećom?
Da ste pitali tamošnje majke – „Zašto?“, dobili biste pomalo neobičan odgovor. Pre svega, nisu u to vreme bile retke porodice sa troje, četvoro i više dece, pa se na dojenje gledalo kao na, takoreći, neobičnu metodu „kontracepcije“. Verovalo se, naime, da će žene time izbeći sledeću trudnoću.
U Drenovcu, jednom od sela nadomak Kragujevca, držalo se i do običaja da je dobro ako bebu podoji Romkinja. Narod je verovao da su Romi „srećni ljudi“, pa se tradicija odomaćila tokom većeg dela 20. veka.
Tragajući za nesvakidašnjim navikama, etnolozima je valjalo obići blizu 20 kragujevačkih sela. Nisu ostali razočarani – doznali su i da je pitanje srodstva nekada imalo šire značenje nego danas.
Da bi porodica bila porodica, nije se moralo biti isključivo u krvnom srodstvu. Postojalo je, naime, nešto što se zvalo „rod po krvi“ – što je značilo rod po ocu – i „rod po mleku“, odnosno rod po majci.
Narod je to tako tumačio iz, pre svega, praktičnih razloga. Iako je o detetu primarno brinula (rođena) majka, nije bilo zgoreg da dete ima još jednu zaštitnicu za ne daj bože. To je bila žena koja bi mu se našla u nevolji tokom daljeg odrastanja, a ukoliko je i ona imala svoje dece, držalo se da su sva deca iz prvog kolena bila braća i sestre.
Kao što sa braćom i sestrama inače biva, u takvim slučajevima se između njih nisu dozvoljavali brakovi. Tako se u ono vreme rešavalo da o „detetu brine celo selo“, a žene su zavređivale posebno poštovanje ukoliko su dojile tuđu decu.
Rituali protiv uroka i bebinog plača
Iako većina navika naših predaka danas zvuči čudno (u krajnjem slučaju simpatično), u „ono vreme“ su iz perspektive prosečne porodice bile prilično razumljive. Verovatnoća da će, na primer, petoro od petoro rođene dece preživeti bila je manja nego danas, pogotovo u malim sredinama i izolovanijim selima. Otuda je bilo ukorenjeno verovanje da će obredi učiniti decu zdravom, jakom ili srećnom.
Ako su bolesti ili nesrećne okolnosti već nazivane urocima i zlim silama, valjalo je onda majke i decu zaštititi ritualima i magijskim obredima. Sve je to bilo i deo kulturološkog obrasca na ovim prostorima, a u selima oko Kragujevca i Čačka, ovakvi rituali su se intenzivno upražnjavali prvih 40 dana po rođenju deteta.
Postojala je još jedna osobenost života na sredini (i pogotovo prvoj polovini) prošlog veka: žene su se udavale rano, samim tim su rano dobijale i decu. Tako se nastavljalo iz generacije u generaciju, pa se dolazilo do toga da su i bake bile relativno mlade.
I danas je ostalo uobičajeno da bake, bilo da su mlađe ili starije, s vremena na vreme odmene majke i pripomognu oko čuvanja i vaspitavanja unuka. Međutim, ondašnje bake, sudeći po pričama sa terena, imale su običaj da odmene majke i u dojenju.
Tako je floskula „othranila me je baka“ mogla imati i doslovnije značenje. Običaj se polako gubio sa zalaskom u drugu polovinu prošlog veka, pa se i danas smatra jednim od interesantnijih.
Interesantne su, takođe, bile i metode „kako odbiti decu od majčinog mleka“. U selu Kotraža, nedaleko od Čačka, majke su imale običaj da jednostavno „napuste“ dete – naravno, ne doslovno, već da na nekoliko dana odu iz kuće i borave kod svojih roditelja.
U drugim selima su na snazi bile drugačije tehnike. U Novom Milanovcu kod Kragujevca, pre pola veka se verovalo da bi dojenje trebalo prekinuti u petak. Majke su u te svrhe imale običaj da jedu beli luk, a bilo je i onih koje su na grudi utrljavale garež ili ljutu papriku.
Zarad mira u kući kada bi decu uhvatio plač, valjalo je, pak, smisliti način kako ih zavarati. U odsustvu modernih rekvizita poput cucli, majke su se snalazile tako što bi uzele pamučnu krpu i namazale ga dobro zašećerenim prženim brašnom.
Slatkih pamučnih „varalica“ sećaju se meštani Kragujevca i okoline, a ono čega se niko ne seća jeste da je ikada video fotografiju žene koja doji. I ovo je praksa koja je uzela maha tek poslednjih 30-ak godina, jer nešto za šta je u međuvremenu postalo uobičajeno da iskače sa zidova društvenih mreža, našim starijima jednostavno – ne bi palo na pamet.
Naslovna: Freepik
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
PRIVATAN SMEŠTAJ VILA JOVANA
