• Početna
  • O Srbiji
  • Okruzi
  • Info kutak
  • Magazin
  • Reference
  • Kontakt
  • Kragujevac (1. deo): kako je šumadijska varoš osvojila titulu srpske prestonice?
    10.12.2020

    Kragujevac (1. deo): kako je šumadijska varoš osvojila titulu srpske prestonice?

    Kad se 1955. godine sa „Zastavine“ trake skotrljao prvi Fića, Kragujevac je zvanično postao rodni grad nikad prevaziđenog jugoslovenskog brenda. Nakon što je tri i po decenije kasnije startovao i prvi Yugo, istoriji grada u srcu Šumadije dopisana je još jedna crtica po kojoj je „u svemu bio prvi“.

    U međuvremenu, do 1985. godine je i Zastava 750 otišla u istoriju. Generacijama stasalim u to vreme nije teško setiti se najpopularnijih eks-Ju četvorotočkaša, ali manje je onih koji znaju da je baš u Kragujevcu prvi put organizovana proslava Nove godine i odigrana prva partija bilijara, ili da je prva ikada sijalica u Srbiji zasijala baš u jednoj od njenih (modernih) prestonica.

    Spram Fiće i Juga koji su ušli u novija istorijska poglavlja, ona starija – a i dalje moderna – ostala su pomalo  zaboravljena. Već dvestotinak godina unazad, Kragujevac u svoju biografiju neprekidno upisuje događaje koji su obeležili ne samo gradsku, već i istoriju cele Srbije.

    Strateški manevri srpskog kneza: beli grad u senci varošice u Šumadiji

    Pre nego što će se glavni grad Srbije preseliti u Šumadiski okrug, ovu laskavu titulu je od davne 1459. godine nosilo Smederevo. Četiri veka kasnije, vožd Karađorđe kraj reke Kamenice podiže svoje utvrđenje, da bi prestonica s kraja 18. veka postala Topola.

    Prelomni trenutak dogodio se po okončanju Drugog srpskog ustanka. Ustanike je ovoga puta okupio Miloš Obrenović, a njegov sporazum sa otomanskim vođom Maršali Ali-pašom napokon je Srbiji doneo mir koji će vladati još gotovo sto godina. Vožd je u to vreme još uvek boravio u svom konaku u rodnoj Gornjoj Crnući. Do te 1817. godine već je znao i koji grad će naslediti nekadašnju prestonicu Topolu.

    Takvu odluku doneo je najpre vođen strateškom logikom. Naime, uprkos ustanovljenom miru, turske vojne jedinice i dalje su bile raštrkane širom srpskih utvrđenja. Jedno od njih bio je i Beograd, do kog je umesto današnjeg autoputa tada vodio Carigradski drum.

    Miloš Obrenović je znao da je ovo suviše „ranjiva“ pozicija za prestonicu – lako se do nje moglo stići i ponovo je zauzeti. Beograd se, osim toga, nalazio i na rubu Otomanskog carstva, što je onemogućavalo krojenje iole nezavisne politike. Stoga je nova prestonica morala biti: 1) u središnjem delu Srbije, 2) dovoljno udaljena od granica i 3) na idealnoj udaljenosti od Carigradskog druma kako ne bi bila na meti napada.

    Otuda je Milošev izbor pao na grad prvi put pomenut još 1476. godine u smederevskom tapudefteru – Kragujevac. Ovde su kao većinsko srpsko stanovništvo mahom živeli šumadijski seljaci, a odmah po završetku ustanka, svoj dvor je na obalama Lepenice sagradio i tada najmoćniji čovek u Srbiji.

    Foto: Wikimedia Commons / Vanilica

    Na raskršću pozicije, opozicije i volje naroda

    Nekoliko meseci kasnije, Milošev predlog o imenovanju nove prestonice dobio je zeleno svetlo i od nahijskih knezova. Na narodnoj skupštini sazvanoj 6. maja 1818., Kragujevac je zvanično postao politički, privredni i kulturni centar Srbije. Od tog trenutka u Kneževini otpočinje i obnova državnosti, a specifičan položaj grada držao ga je podalje od stranih uticaja.

    Do 1821. godine, u Kragujevcu su podignute tri kneževske rezidencije: Milošev konak, Šareni konak (konak knjeginje Ljubice) i Amidžin konak. Potonji je bio namenjen kneževom vernom prijatelju i saborcu Simi Milosavljeviću Paštrmcu (od milja ga je zvao „stric“, ili na turskom – amidža), a danas je to i jedina sačuvana rezidencija nekadašnjeg dvorskog kompleksa.

    U međuvremenu, Srbija je težila da postigne još veću samostalnost. Ovi napori biće ostvareni desetak godina kasnije donošenjem Hatišerifa iz 1830. i 1833., a otuda su tih godina rasle i administracija i državni aparati. Već tad se počelo razmišljati o tome da se prestonica izmesti u drugi grad.

    Koju godinu kasnije, ovo pitanje je i formalno došlo na razmatranje: nakon donošenja Turskog ustava (1838), novoustanovljena opozicija i Savet izneli su zahtev da se prestonica preseli u Beograd.

    Knez se tome protivio, ali na suprotstavljenoj strani uskoro su se našli i njegovi najbliži savetnici. Revoltiran, Miloš Obrenović odlučuje da napusti Kneževinu i pođe put Austrije. Aprila 1839. godine, iz Kragujevca je stigao najpre u Beograd, a potom i u Zemun. Međutim, njegovi savetnici su strahovali da bi se ovoga puta mogao pobuniti narod – otuda su uspeli nagovoriti Miloša da se vrati u Beograd, rešivši (makar privremeno) i spor oko nove prestonice.

    Zvanično, glavni grad je i dalje bio Kragujevac, ali sva važna pitanja rešavala su se u Beogradu. Knez Miloš, pak, više nije imao nikakvog uticaja na delovanje Saveta. Nekoliko meseci kasnije donosi i konačnu odluku o abdikciji – 1. juna 1839. godine odriče se vlasti, a dva dana kasnije odlazi iz Srbije.

    Nastojanja da prestonicu zadrže u Šumadiji nastavili su kneževi naslednici. Kruna je isprva pripala njegovom starijem sinu Milanu, iako ni on nije bio u milosti Saveta. Sem toga, smrt usled dugogodišnje bolesti zatekla ga je svega tri nedelje po dolasku na vlast. Na njegovo mesto potom dolazi drugi Milošev sin Mihailo Obrenović. Stigavši u Kragujevac, obreo se među ushićenim narodom koji mu upućuje dva zahteva: da vrati svog oca u Srbiju i da njihov grad ponovo ponese status prestonice.

    Dok je prvi ostao neuslišen, drugi zahtev Kragujevčana rešen je donošenjem novog ukaza. Međutim, politički sukobi nastavili su da se zaoštravaju. Knez je svojim protivnicima zabranio da se vrate Kragujevac, zbog čega većina njih uskoro napušta Srbiju. Nesuglasice su kulminirale u trenutku kada u Kragujevcu izbija vanredno stanje. Situaciju je ovoga puta pokušao da smiri i ađutant ruskog cara, ubedivši Mihaila da – ponovo – prestonicu preseli u Beograd. 25. aprila 1841. godine, srpski knez je i formalno izdao ukaz po kome se Beograd proglašava glavnim gradom. Od tog trenutka Kragujevac i zvanično gubi titulu prestonice.

     Foto: Wikimedia Commons 

    Kako je u nekadašnjoj prestonici ustrojena moderna država

    Za 23 godine koliko je nazivan prestonicom Kneževine, Kragujevac je nosio ulogu političkog i administrativnog jezgra. U njemu je Srbija krojena po ugledu na moderne evropske zemlje, ali na privrednom i strateškom značaju nije gubio ni nrednih decenija.

    Istorija ga stoga pamti kao jednog od najvažnijih gradova-nosioca napretka u zemlji. O tome svedoči i sve ono po čemu je bio prvi – ne samo u ondašnjoj Kneževini, već i decenijama nakon toga. U njemu je još februara 1835. godine donet prvi liberalni akt – Sretenjski ustav, za koji se umelo govoriti da je francuski žbun u sred turske šume. Skrojen zaslugom kneževog sekretara Dimitrija Davidovića, Sretenjski ustav označio je sam početak ustrojstva moderne srpske države.

    Uz to je na kragujevačkom dvoru kneza Miloša godine 1832. nastao i prvi nacionalni program – odnosno, nacrt po kome je vođena propaganda za ustanak hrišćana protiv Osmanlija. Na osnovu ovih ideja će kasnije biti doneto i Načertanije iz 1844. godine, kojim je Srbija prvi put definisala svoju nacionalnu i spoljašnju politiku.

    Istovremeno se u Kragujevcu uspostavljaju prvi konzuli stranih zemalja: ovo je, pak, bio trenutak koji je označio začetak diplomatskih odnosa sa Francuskom, Velikom Britanijom, Belgijom i Rusijom. Odmah iduće godine, u tadašnju prestonicu je iz Beograda premeštena i državna štamparija. Iz nje će januara 1834. iz štampe izaći i Novine Serbske, prvi štampani list pod uredništvom Dimitrija Davidovića.

    Nastaviće se...

    *Naslovna fotografija: Струјајое