- Poslednji udah pod zaleđenom rekom .jpg)
U celoj istoriji Novog Sada, postoji trenutak oko koga bi se svi nedvosmisleno složili da je najcrnji. Drugi svetski rat tek što je počeo, a okupatori su teritoriju Vojvodine podelili „na ravne časti“.
Tako je kontrolu nad Banatom preuzela Nemačka. Srem je pao pod ruke Nezavisne Države Hrvatske, osnovane 1941. godine uz svesrdnu pomoć Nemaca i Italijana. Najzad, Bačku je okupirala Mađarska, iako je potonja teritoriju ustupila Kraljevini SHS.
Ipak, mađarske okupacione vlasti su se namerile da izvade trn u oku. U etničkom sastavu Bačke bilo je sasvim dovoljno „nepoželjnih“: Srba, Jevreja, Rusina, Roma i svih onih koje je čekala turobna sudbina. Kuće su im opljačkane – mahom Jevrejima i Srbima – a oni su ili deportovani u logore, ili ubijani na licu mesta.
Oni koji su smrt (isprva) izbegli, izlagani su diskriminatornim zakonima – najčešće je to bio prinudni rad, pritvaranje i konfiskacija imovine. Dakako, bilo je pokušaja da se okupatoru usprotivi Narodnooslobodilački pokret. Međutim, u Bačkoj je on po razmeri bio relativno skroman, te su mu isto tako bile skromne snage i uspesi. Već do kraja 1941. godine, partizani su u ovom delu Vojvodine bili gotovo potpuno potučeni.
Ostalo ih je možda nekoliko desetina (okupacione vlasti su krajem 1941. pokušale da ih pobroje), a većina je, podeljena u grupe, tražila utočište po salašima. Početkom januara 1942., granični lovci i mađarski žandarmi otkrili su upravo jednu takvu sakrivenu grupu. U samoodbrani, partizani su se dohvatili svojih pušaka. Bilans ovog susreta bila su dva ubijena žandarma i lovca, dok je nekoliko žandarma ranjeno.
Mađarskim snagama nije trebalo mnogo da silovitom akcijom razbiju ovu grupu. U isto vreme – a podgrejano činjenicom da je među ubijenima bio i politički komesar mađarskog odreda – okupacionim vlastima je to bilo dovoljno da od buve naprave slona. Proglasili su ovaj događaj svojevrsnim „ustankom“, što im je dalo odrešene ruke da nastave sa diskriminacijom stanovništva.
Zašto su se mađarske vlasti „dokazivale“ Nemcima?
Negde u to vreme i oko 200 kilometara severnije, Budimpešta se pripremala za posetu nemačkog ministra spoljnih poslova. Za njim je nakon nekoliko dana pristigao i načelnik Vrhovne komande Vermahta, sa naređenjem da se mađarska vojska prebaci istočnije, ka Sovjetskom Savezu. Ovome se, međutim, usprotivio mađarski premijer. Želeo je da vojska ostane tu gde je bila, ali je to donekle predstavljalo problem – za takvu odluku mu je bio potreban i uverljiv razlog.
Trebalo je, naime, uveriti Nemce da je prisustvo mađarske vojske u Bačkoj „preko potrebno“. Postojala je izrazita motivacija da se sprovede i neki vid kampanje – u smislu ciljanja „nepodobnih“, da bi se mađarska vojska dokazala kao dorasla slamanju jevrejskog i srpskog otpora.
Suštinski, sve se to moglo posmatrati kao pokazivanje pesnica. Mađarski okupator se čak na neki način i takmičio sa drugim okupacionim silama, želeći da dokaže da mu ne manjka brutalnosti. Ovo je išlo dotle da su napadi partizana praktično „odglumljeni“: mađarski žandarmi su dobijali instrukcije da stavljaju zavoje po rukama i glavi, ne bi li se sve pripisalo navodnom partizanskom otporu.
1.200 duša pod nišanom
U tom kontekstu, ubistvo dvojice žandarma i lovaca je maltene došlo kao poručeno. Odgovor mađarskih vlasti se imao sprovesti bez zadrške: racija koja će u narednih nekoliko nedelja odneti više hiljada duša.
Počelo je od Žablja i Čuruga, gde je u roku od nekoliko dana usmrćeno oko 1.800 ljudi. Puške su odjekivale i danju i noću, a činjenica da se sve događalo u januaru mesecu, još je pridodala svireposti koju je pretrpelo nedužno stanovništvo. Umesto da ono „samo“ bude streljano, veliki broj ljudi je skončao u zaleđenim rekama.
Zima je te 1942. godine bila izuzetno oštra. Led koji je okovao Tisu i Dunav bio je neuobičajeno debeo, pa je vojska postrojavala ljude direktno iznad provaljenih rupa u ledu. Čak i oni koji su ranije streljani – na ulicama i ispred svojih kuća – dovučeni su i bacani u ledenu vodu. Još blizu 400 ljudi je ubijeno u Gospođincima i Đurđevu, a na Božić, 7. januara, pucnji su prekinuli slavlje i u Mošorinu nedaleko od Tise.
Mnoge ubijene nakon ove „intervencije“ nije bilo moguće ni prepoznati. Uz metak im je namenjeno i sakaćenje, a ništa bolje nije prošla ni njihova imovina – opljačkana, odnešena i uništena. Do treće dekade januara, racija se približila i Novom Sadu. Po ulicama su se mogli videti plakati koji su najavljivali veliku akciju: pretres svih stanova i kuća, zbog toga što se diljem grada „kriju razna sumnjiva lica, kao i velika količina oružja“.
Ulice – sve do jedne – blokirane su 21. januara u 6 sati izjutra. Pretres kuća bio je tek prva „faza“ racije. U sledećim, stanovništvo (mahom Jevreji i Srbi) uterano je u kamione i odvedeno do dunavske obale. Veliki broj ljudi je usmrćen još na ulicama, veće grupe u kasarni, dok je jedan, takođe ne mali deo, peške sproveden do plaže Štrand.
Njima se presudilo idućeg dana. Masovna ubistva su otpočela u 4 sata izjutra, a muškarci, žene i deca su postrojavani na samu obalu Dunava. Sveukupno, toga dana je u Novom Sadu ubijeno više od 1.200 ljudi. Na celoj teritoriji Bačke, taj broj je docnije procenjen na više od 3.800.
Interesantno je i da su događanji iz januara 1942. godine slovili za izuzetak pre nego za pravilo. Mađarske okupacione snage, naime, nisu imale običaj da sprovode masovna ubistva Jevreja. Tako je makar bilo do 1944. godine, kada su kontrolu nad Mađarskom u potpunosti preuzeli Nemci. Od tog trenutka, u logore je deportovano stotine hiljada Jevreja.
Što se nalogodavaca i izvršioca racije tiče, izvođenje pred lice pravde je bio sledeći logičan korak. Nekima se sudilo još pre završetka rata, a kasnije su izvođeni pred sudove i u Mađarskoj i u Jugoslaviji. Ni žrtve, sa svoje strane, nisu zaboravljene: na desnoj obali Dunava, 1971. godine je otkriven spomenik „Porodica“. Kej na kome se kompozicija nalazi imenovan je kao Kej žrtava racije i danas slovi za nepokretno kulturno dobro od velikog značaja. S obzirom na rešenost okupatorskih snaga da streljaju čitave porodice, teško je zamisliti da je iko mogao da preživi kišu metaka i led. Ali, decenijama nakon Novosadske racije, otkrivala su se svedočanstva koja su prkosila i najsmelijim pretpostavkama.
Nastavak: Kako je jedna beba krišom preživela Novosadsku raciju
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
