• Početna
  • O Srbiji
  • Okruzi
  • Info kutak
  • Magazin
  • Reference
  • Kontakt
  • Tragom vojvođanskih salaša: kuće u kojima stanuje autentični lalinski šarm
    21.10.2021

    Tragom vojvođanskih salaša: kuće u kojima stanuje autentični lalinski šarm

    Kada su krajem 17. veka došli na imanje kraj Novog Sada, Pejići su još daleko bili od neočekivane slave. A onda se pre desetak godina saznalo da na njihovom salašu živi najpoznatiji novosadski arhivator.

    Zbog namćorastog ćate u kockastom sakou, Pejićevi salaši su počeli da broje još više posetioca. Teško da će ih ovde dočekati Đorđe Ćvarkov i njegova baba, ali će mnogi još teže odoleti šarmu pravog vojvođanskog salaša. Na desetak kilometara od Novog Sada i dalje opstaje tipičan ravničarski štimung – od skromnih kuća sa prostranim dvorištima, pašnjaka i konjičkog kluba, do plejade „komšija“ na četiri noge: srndaća, divljih zečeva, zdepastih ponija i domaćih životinja najrazličitijih fela.

    Seoska idila otrgnuta od zaborava

    Iako ih je proslavio protagonista jednog od najgledanijih domaćih sitkoma, simpatični prigradski zaseok je ponekom Novosađaninu i dalje relativno nepoznat. U međuvremenu, vojvođanski salaši su počeli ubirati sve više publiciteta. Šćućureni mahom nadomak većih gradova Vojvodine, među turistima su oživeli kao rado posećivani lokaliteti.

    Sada su to udešene, šarmantne kuće u koje se ne navraća slučajno. Starinski, rustični ugođaj postao je naročita atrakcija, dok domaćini ne ugošćavaju samo namernike koji ištu predah, već i desetine onih koji ovde odluče proslaviti rođendan ili venčanje. Pritom, ugođaj je sasvim dostojan tipičnog Lale: sve je natenane, sa obiljem ukusnih gastronomija i još boljeg raspoloženja.

    Taj lalinski štimung zadržao se koliko i sama istorija salaša. Među njima, Pejićevi salaši su među najstarijim na kojima još odoleva autentični vojvođanski duh. U dvorištima skromnih prizemljuša brine se o domaćim četvoronožnim sustanarima, a u okolini – pašnjaci, voćnjaci i jedan đeram. Dok se nije počeo naslućivati i njihov turistički potencijal, ova seoska idila je zapretila da potpuno padne u zaborav.

    Foto: Depositphotos

    Život iza skromnih zidova: poslednji bastioni (umalo) iščezle tradicije

    Izuzme li se dobar glas koji ju je ponovo oživeo, salašarska tradicija seže još do srednjeg veka. Salaša je u to vreme bilo širom cele Panonske nizije – od Austrije i Slovačke, do Srbije i Rumunije, dok ih je severno od Dunava najviše bilo u Vojvodini.

    Raštrkana po beskrajnoj ravnici, ova su imanja mahom bila izolovana. Na njima su odrastale generacije zemljoradnika, svakodnevno se starajući o usevima, ambarima, stajama i čardacima koje je svaka okućnica imala. I sam naziv „salaš“ na mađarskom jeziku doslovno znači „smeštaj“ (szállás). Na njima je, osim vrednih domaćina, stanovala i vekovima stara tradicija vojvođanskih sela.

    Vremenom joj je polako zapretilo i zamiranje: dok su veća naselja i gradovi postajali sve urbaniji, tako su salaši ostajali prazni i pusti. Usevima je zagospodario korov, a odlaskom domaćina iščezavao je i delić kulture jednog naroda.

    Poslednjih godina su, međutim, i salaši doživeli „reanimaciju“. Domaćini su se na njih vraćali zamoreni bučnom, gradskom svakodnevicom, dok je drugima odlazak na salaš poput instant bega u idiličnu seosku oazu. Za razliku od davnijih vremena, među najdugovečnijim stanarima su ostale uspomene na minule običaje, starinske đerme i prostrane ergele.

    Foto: Jumpstory

    Bajkoviti svet čenejskih salaša

    Za najveći vojvođanski grad, salaši možda i nisu prva asocijacija na nezaobilazne novosadske toponime. Neosvojiva tvrđava im je svakako ozbiljna konkurencija, iako i okolina Novog Sada krije ove živopisne oaze. 

    Načičkani u ravnici izvan krcath gradskih ulica, čenejski salaši su dobili na glasu kao najlepši u ovom delu Vojvodine. Poput obližnjih Pejićevih salaša, i ovde život prestaje da liči na uobičajenu gradsku svakodnevicu. Tako i izletnici iz Vojvodine, kada požele da makar na kratko stisnu „dugme za pauzu“, sve češće biraju da se otisnu put malenog prigradskog naselja.

    Među više od stotinak salaša, gradsku buku stišava pogled na široki, ravničarski krajolik. U tom trenutku, jedina dilema prosečnog posetioca glasi – koji od salaša posetiti?

    Ono što je sigurno jeste da nigde neće ostati gladni. Provesti dan u jednoj od ovih šarmantnih kuća znači i namiriti sva čula, a najzadovoljniji će biti oni željni tradicionalnih gurmanluka.

    O pojedinim salašima se upravo po tome u čitavoj zemlji pročuo glas. Među najposećenijim (a verovatno i najšarenijim) je Salaš 137, gde su najdraži domaćini – konji. Uz šarene stolnjake, dobro vino ili vožnju starinskim fijakerima, oživljava i prava vojvođanska idila. Malo manje šaren, a više kao da je ostao zaleđen u vremenu, po takvoj idili mu parira i Pajin salaš.

    Za njega se, pak, vezuje priča o tajnoj ljubavi dvoje mladih. Kada se u suprugu jednog bogatog, starijeg gospodina zaljubio mladi oficir, jedino mesto gde se par mogao sastajati beše skriveni kutak na današnjem salašu.

    Iako savršeno ide uz biografiju ovog domaćinskog restorana, detalj o zabranjenoj romansi je, zapravo, izmaštan. Poslužio je, za početak, kao dobra reklama, mada će Pajin salaš i bez toga primamiti znatiželjnog gosta. Dok mir i tišinu duguje gustom zelenilu, svakom gostu bez izuzetka jamči spokojan predah.

    Po izdvojenosti ga je pretekao jedino Brkin salaš. Od Novog Sada je udaljen samo 6 kilometara, ali je jedan od retkih koji su među čenejskim imanjima najudaljenjiji. Sa ovog salaša pogled puca i na ravnicu i na Frušku goru. Izdvaja ga, međutim, i pravi, starinski ambijent – posteljina je ručno vezena, a dvorištem se širi zanosni miris dunje.

    Pritom, šetnja ogoljenim šorovima svakoga će podsetiti da baš ovako izgleda autentični vojvođanski salaš. Tradicija mu je duga više od 100 godina, jer je Brkin salaš izgrađen još davne 1904. Ipak, po godinama ga ubedljivo pretiče Mitin salaš: neupadljiva i skromna, gazda Mitina kuća prebrojala je oko 300 godina. I u njenom dvorištu se posetioci mogu oprobati u jahanju, ili se okupiti na književnim večerima posvećenim edukativnom turizmu.

     Foto: N. Radovanović

    Vojvodina u malom: gde se sve kriju autentične šarene oaze?

    Sa istorijom dugom nekoliko vekova, salaši su do danas ostali rasuti širom Vojvodine. Čenejski su bez sumnje najpoznatiji, ali za njima ne zaostaju ni oni udaljeniji od Novog Sada.

    Na Babinom salašu u Žablju, sve je u znaku „domaćeg“: od rakije, lekovitog bilja i slasne bačke zakuske, dok Perkov salaš kraj Iriga čuva riznicu ručnih radova – i naravno, ukuse domaćeg sremačkog vina. Za one koji, pak, preferiraju intimnije trenutke predaha, pronaći će ga među krošnjama Cvejinog salaša na samom ulazu u Begeč.

    Kako je samo gazdinstvo zatvorenog tipa, tako je i dolazak potrebno najaviti. Dok uređeni kućerak nalikuje skromnom, starinskom utočištu, tišinu prostranog dvorišta zaparaće jedino kukurici petlova ranoranioca.

    U međuvremenu, petlovi su postali zaštitni znak još jednog poznatog salaša – otuda je po njima poneo i naziv Petlov salaš. Petlov salaš je, za razliku od ostalih, smešten u samom Novom Sadu: zaklonjen hladom i okićen vodenicom i drvenim fijakerima, postao je jedno od mesta na koje se rado svraća na lokalne gurmanluke.

    Na svega desetak minuta vožnje od centra Novog Sada, gladnim gostima društvo prave i pernati „vlasnici“ salaša. Tako će i ovaj rustični ambijent katkad „zbuniti“ Novosađane, već uveliko sviknute na saobraćajne špiceve, tesne parkinge i višespratnice koje nezaustavljivo osvajaju grad. Naposletku, većina sa sličnom željom povremeno i pobegne van grada: bili to čenejski, temerinski ili begečki salaši, ove šarmantne vojvođanske kuće više ne gube na atrakciji.

    *Naslovna fotografija: Depositphotos