Kada su se našli nadomak novosadske plaže Štrand, Adamu i Marti je već bilo jasno kako će se njihova šetnja okončati. Lagano su se približavali obali držeći se za ruke, a ispred njih – ljudi koji bi, prišavši Dunavu, samo popadali u vodu.
Datum je bio 23. januar 1942., vreme – oko 3 časova popodne. Za Adama, mladog advokata, i njegovu suprugu, dan je počeo upadom stražara u njihovu kuću u centru Novog Sada. Kako su obaveštenja po ulicama sugerisala, ovo je trebalo da bude koliko rutinska legitimacija ne bi li se, u cilju slamanja partizanskog otpora, pronašla izvesna „sumnjiva lica“ i „veće količine oružja“. Ne sumnjajući u to objašnjenje, Adam je uredno predao lična dokumenta. Čak je pokušavao i da se upusti u uljudan razgovor sa stražarima kako bi ukrao malo vremena.
Ali, ne hajući mnogo za pravna razglabanja, stražari su se naoštrili za pretres čitave kuće. Bila je to ugledna novosadska porodica, pa su sitne dragocenosti odmah završavale u džepovima stražara – nisu se ni ustručavali da ih kradu naočigled ukućana. U jednoj od soba, zatekli su Adamovu suprugu koja je u tom trenutku dojila bebu. Bez mnogo odugovlačenja, svo troje su ispraćeni na ulicu.
(Ne) samo jedna u nizu priča o žrtvama „rutinske legitimacije“
Iako su se svi događaji od tog jutra zaista i odvijali u realnosti, Adam i Marta nisu bila prava imena mladog novosadskog para. Nakon januarske racije, a kasnije i svršetka Drugog svetskog rata, svedočanstvo o njihovom poslednjem danu ostalo je sakriveno u arhivima. Bila je to tek jedna od desetina priča koje su mogle da imaju samo dva završetka: smrt u zaleđenom Dunavu ili, nekim čudom, spasenje iz kandži uniformisanih dželata.
Ova konkretna priča je bila ponešto drugačija – samo jedan član uže porodice je uspeo je da izbegne smrt. Kada su pošli iz svoje kuće, Adam i Marta – a u realnosti, advokat Bela Zemanek i njegova supruga Piri – nisu bili sami. A 75 godina nakon Novosadske racije, o njihovoj sudbini je čitala i jedna profesorka sociologije iz Novog Sada.
Želeći da (ponovo) otkrije svedočanstva o jednoj od najcrnjih epizoda grada, ona je decenijama kasnije „oživela“ priču o Beli i Piri. No, iako im (prava) imena tada još nije znala, nije htela da to bude još jedna „suvoparna“ priča o anonimnim žrtvama racije.
Otuda im je nadenula imena Adam i Marta. A kada je tog januara 1942. godine pošao iz centra ka plaži Štrand, ovaj mladi par je počeo da shvata da je na putu bez povratka.
Videlo se to i po tragovima u snegu. Svi su vodili ka obali, ali se nijedan nije vraćao nazad. Pošto su Martu stražari zatekli dok je dojila novorođenče, nije bilo druge no da i njega povede sa sobom.
U koloni koja se približavala reci, mogli su da se čuju zapomaganje i plač. Ali, majka sa odojčetom više nije mislila (samo) na smrt. Kako da se otme iz kolone, kuda da potrči i da se sakrije od dugih cevi? Na koju god se stranu okretala, svugde je videla isto: nikakvu, ni najmanju šansu da izbegne sigurnu smrt.
U tim trenucima, razmišljala je samo o tome da nekako sakrije svoju bebu. A vreme je nepovratno curilo – u koloni je ispred Adama i Marte ostalo još samo dvoje nesrećnika.
Ako je Dunav tog popodneva bio nepomičan i zaleđen, to se nije moglo reći za instinkt mlade majke. Nekoliko trenutaka pre nego što će se naći pred nišanom, Marta se naprasno okrenula. Iza nje je stajao nepoznat čovek – ali, u ovom trenutku, on je bio jedina sigurna alternativa puščanim cevima.
Gurajući smotuljak sa bebom tom neznancu, kratko mu je rekla – „Šaljite ga nazad“. Muškarac ju je bez reči poslušao i prosledio dete neznancima iza sebe. Par trenutaka kasnije, Adam i Marta su nestali sa lica hladne dunavske obale. Majka je stigla tek da okrzne pogledom neznance koji su se okretali jedan ka drugom.
Neverovatna slučajnost
Iz novosadskih arhiva u kojima je skončala ova priča, nije bilo mnogo više detalja: ni da li je beba bila dečak ili devojčica, kako joj je bilo ime i da li je uopšte preživela rat. Ipak, profesorka koja je u svojoj knjizi oživela njene roditelje, poželela je da svedočanstvo dobije srećan kraj. „Smestila“ je bebu u srpsku porodicu i dala joj ime Marko.
Knjigu je objavila na 75. godišnjicu racije. Nedugo nakon toga, a prilikom posete delegacije bivših Jugoslovena iz Izraela, upoznala je jednu interesantnu gospođu. Ova joj je pomenula i interesantnu koincidenciju: da poznaje članicu koja je preživela Novosadsku raciju, i to tako što je „prošla kroz ruke“ kolone ispred zaleđenog Dunava.
Da slučajnost bude još neverovatnija, beba – koja je u realnosti bila devojčica – nosila je ime Marta. Koji dan kasnije, profesorka i autorka ove knjige je uspela da stupi u kontakt sa junakinjom svoje priče.
Tako je saznala i prava imena njenih roditelja – još dvoje junaka priče koji su nestali pod ledom. Ali, saznala je i kako je Marta zapravo preživela toga dana na Štrandu.
Neznanci su je krišom dodavali jedan drugome dok nije stigla na kraj kolone. Uto se na Štrandu zaustavila crna limuzina. U 4 časova popodne, stiglo je naređenje da se racija zaustavi. Ostatak kolone – a sa njom i mala Marta – izbegao je smrt za dlaku.
Beba je docnije usvojena – to su učinili sestra njene majke i njen suprug. Međutim, uskoro ih pronalaze fašisti i šalju u Bergen-Belzen. (Nova) porodica je preživela strahote logora i, 1948. godine, preselila se u Izrael.
Dakako, Marta se nije sećala ni Novog Sada, ni ledenog Dunava ni, kasnije, logora za Jevreje. Tek sa 23 godine, saznala je da je usvojena. A za umalo koban dan na novosadskoj plaži, saznala je mnogo godina kasnije – kada je čula priču desetogodišnje devojčice koja se, takođe, nalazila u koloni.
Ta curica se sećala bebe sakrivene u koloni, a sećala se i njenih roditelja i drugih članova porodice. Kada je čula njenu priču, Marta je shvatila da ova, sada starija žena, priča upravo o njoj – bebi koja je preživela Novosadsku raciju. Zvučalo je neverovatno da ju je od smrti delilo samo nekoliko trenutaka. Jer, da njena majka nije pokušala da spase makar nju, danas bi se Marta nalazila u drugačijoj koloni: među 1.200 imena kojima je taj ledeni januarski dan bio poslednji dan života.
Pročitajte i prvi deo teksta: Novosadska racija (1): Poslednji udah pod zaleđenom rekom
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
