Nije sasvim bogougodno kada ste na meti osude, sve i da znate da ste nešto grdno zgrešili. Pa vas možda bude i stid, ali verovatno ne toliko kao kad bi za to saznala još šačica drugih, manje-više nepoznatih ljudi. Došlo pa prošlo, zaboravi se vremenom – a vi odahnete, jer su vas najzad skinuli s nekakvog stuba srama.
Uostalom, to ionako nije pravi stub. Da jeste, mnogo bi sve drugačije izgledalo. U tom slučaju biste se zaista našli izloženi kao nekakav sramni eksponat, a oni koji vas tako izložene gledaju, teško da bi imali suviše milosti. A vama – pitanje da li bi posle takve „seanse“ ponovo palo na um da, recimo, ljutito opsujete ili galamite po obližnjem lokalu. Ili da vas uhvate nacvrcane za kancelarijskim stolom, ili da počne da vas bije reč da ste besposličar i raspikuća.
Ovako, u najgorem slučaju, besposličari, nacvrcani, galamdžije i kavgadžije završe na virtuelnim stubovima srama. Dnevna štampa i televizija, tračevi od usta do usta, a zatim i drušvene mreže uzeli su, između ostalog, i uloge (javnih) sudija i sankcionera. I to nimalo blagih i saosećajnih.
A tu je i zabluda koja nam se već tradicionalno ustalila: „za sve su krivi žuta štampa i internet, jer pre interneta nije bilo ovoga ili onoga“.
A bilo je, samo nije bilo načina da ovo ili ono doputuje do stotina hiljada ljudi. I to mnogo pre nego što su se pojavili virtuelni stubovi srama, postojali su upravo oni pravi. Instalirani po šorovima, bili su pomalo bizaran ukras grada, od koga su prolaznici mahom okretali glave i zaobilazili ih u širokom luku. Nekima čak nije ni bilo pravo, jer su bili mišljenja da takve naprave ruže izgled varoši.
Kazna po ugledu na evropskije metropole
Ponešto bi o ovakvim prizorima mogli da ispričaju Novosađani koji su u srpskoj Atini živeli pre nepuna tri veka. Za njih i njihove sugrađane, staviti koga na stub srama bilo je deo svakodnevice – naravno, ukoliko je za tim bilo povoda. I sve se to događalo u godinama i decenijama kada je Novi Sad poželeo da liči na evropske gradove.
Imao je za to sve predispozicije: od Novosađana čija imena su se čula diljem Austrougarske, do datuma i događaja koji su istoriji poslužili za ponos. Međutim, ako se već ugledala na evropskije metropole, Neoplanta – iliti Petrovaradinski šanac, iliti Racka varoš, kako su je savremenici još nazivali – povela se za sličnim primerom i glede zakona kojim se sredinom 17. veka čuvao javni red i mir.
Tu je na scenu stupao ozloglašeni stub srama; doduše, ne samo kao metoda verbalnog izrugivanja, već i fizičkog kažnjavanja.
Stubove srama (tačnije, drvene naprave za koje su se vezivali pojedinci skloni neposluhu) imali su u to vreme već gradovi poput Budimpešte, Verone ili Bona. A neposlušni i meštani skloni kriminalu su služili svoje kazne najčešće batinanjem i bičevanjem. Tako su određivali gradski suci, dok je neretko i običan svet uzimao deo pravde u svoje ruke – a tada bi ka izgrednicima poletelo kamenje ili trulo voće.
Nije ovakva tortura bila nimalo bezazlena. Postojala je čitava procedura po kojoj se osuđeniku najpre kačila drvena tabla oko vrata. Tu su bili ispisani prestupi za koje se dotični tereti, a kaznu je potom sačekivao zavezan za stub. Uto je izazivao podozrive poglede prolaznika, njihovo ismevanje i prekore. I tako narednih nekoliko časova, sve dok dželat ne bi uzeo u svoje ruke bič ili štap.
Katkad bi se izvršavala i kazna koja je datirala još iz doba Turaka: udaranje po tabanima. Najteže od svih bilo je žigosanje, pa se dešavalo nakon ovakvih „tretmana“ da optuženi i osuđeni ostanu sa teškim fizičkim povredama. Neki bi na stubu srama usled toga i skončali, a oni koje smrt zaobiđe mogli su se zauvek oprostiti od poštovanja i ugleda u društvu.
„Graditeljski poduhvat“ dostojan slavlja
Gospodska Evropa 18. veka se po pitanju ovakvih kaznenih metoda takođe ugledala na istoriju. Prvi stubovi srama pojavili su se u 13. veku, namenjeni izgrednicima koji su se oglušili o načela običaja i časti. A kada je zaživeo i u osamnaestovekovnoj Neoplanti, i to nakon što je dobila povelju slobodnog kraljevskog grada, postavljanje stuba srama pratila je posebna procedura.
Istorija je zabeležila i datum: 20. februar 1749. godine, kada je na tadašnjem glavnom sokaku (a današnjoj Zmaj Jovinoj ulici) podizanje stuba ispratila velika svečanost.
Naime, na mestu za to predviđenom okupilo se svakojakog sveta: sudija i senatora, 60 odabranih građana i za njima svih varoških zanatlija. Opkoljen stražom, čast da uzida prvi kamen temeljac imao je gradski sudija. Uto su grunuli bubnjevi i trube, a zatim su senatori i zanatlije udarili po jednu ciglu u temelj.
Do idućeg dana, stub je već bio i ozidan. Radoznali živalj okupio se da posvedoči nastavku procedure: zidar okružen senatorima, sudijom i zanatlijama ispio je tri čaše vina. Prve dve bile su za zdravlje carice Marije Terezije i habzburške porodice, a treća se ispijala u ime prosperiteta Magistrata – tačnije, suda slobodne kraljevske varoši Novog Sada.
Stub je potom ustupljen dželatu ne bi li sprovodio kazne koje izrekne Magistrat. Ljubitelji kocke koji su voleli zasesti u javne lokale, službenici koji se drznu da u radno vreme došetaju nacvrcani, potom besposličari koji se u gradu zadese više od pet dana, te galamdžije od kojih su u sitnim satima odjekivale gradske ulice – sve su ovo bili kandidati za izlaganje na stub srama. Prema zvaničnim spisima, prva kazna izvršena je 5. marta 1749. godine: bio je to devetnaestogodišnji čizmarski kalfa koji se usudio da opsuje. Tako je stub srama dočekivao izgrednike narednih sedam decenija, sve dok nije postao trn u oku i samim Novosađanima.
Javne presude kakvih su se i Novosađani postideli
Godine 1817., novosadski oci su primili pismo sledeće sadržine:
„Molimo da se stub srama koji je u ranija vremena služio za izvršenje telesne kazne nad osuđenicima, skloni iz Glavne ulice kuda prolazi i procesija, što je velika sramota. Stub se može podići u nekoj zabačenoj ulici, ako je još potreban...“
Molba grupe građana našla se i na sednici Magistrata. Nije mnogo vremena prošlo, a gradski sud je aminovao odluku da se stub poruši. Materijal koji preostane, kako je odlučeno, završio je na rasprodaji. Dogodilo se i da je ubrzo nakon toga izvesni kapetan Dejmek dojavio da su zatvorenici porušili sramni stub, a da su mu ostaci poslužili za popravku gradskog mlina.
I ovo svedočanstvo je sačuvano u novosadskom istorijskom arhivu. Nije, međutim, poznato koliko je Novosađana odslužilo ovakvu kaznu. Kako god bilo, današnji Novi Sad svoj stub srama pamti samo iz istorijskih spisa, dok su stubovi diljem velikih evropskih gradova preinačeni u turističke atrakcije.
Naslovna fotografija: Lazar Gugleta
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
PRIVATAN SMEŠTAJ VILA JOVANA
