• Početna
  • O Srbiji
  • Okruzi
  • Info kutak
  • Magazin
  • Reference
  • Kontakt
  • (Ne)znane misterije Petrovaradinske tvrđave (1. deo): neosvojivi „Skadar na Bojani“ u režiji austrijskih generala
    02.09.2021

    (Ne)znane misterije Petrovaradinske tvrđave (1. deo): neosvojivi „Skadar na Bojani“ u režiji austrijskih generala

    „Nađemo se na Đavi kod sata“ – sasvim dovljno za jednog Novosađanina da bi znao gde da vas sačeka. Kafa sa pogledom na gradsku panoramu ili tabananje beskrajnim, krivudavim stepeništem već su stvar dogovora i raspoloženja. A najraspoloženija za guljenje tabana je armija koja iz godine u godinu pohodi bedeme. U tih nekoliko julskih dana Petrovaradinska tvrđava je ponovo pod opsadom, jer u isto vreme „zarate“ i odjeci ritmova sa četrdesetak festivalskih bina.

    Kada utihnu basevi i odstupe čete posetilaca Exit-a, utvrda pored Dunava postaje samo malo tiša – ali ne i sasvim monotona. I od onih koji je svako malo obiđu, teško da je iko video i saznao sve. Tako nešto bi već zahtevalo opsežan istraživački podvig, a oni koji su se na to odvažili nisu uvek dobro prolazili.

    Tako je trojica radoznalaca ostala zarobljena u jednom od nadaleko čuvenih podzemnih tunela. Izbavljeni su posle nekoliko dana, dovijajući se tako što su u međuvremenu jeli korenje. Njihovu avanturu Petrovaradinci prepričavaju već nekoliko decenija, podgrevajući tvrdnju da je jedna od najlepših evropskih tvrđava isto toliko nepoznata koliko i čuvena širom Evope.

    Jedna tvrđava umesto 130 hiljada kuća

    Svega bi se još moglo čuti o Petrovaradinskoj tvrđavi – da je u njoj bio zatvoren Josip Broz, da su je posećivali lovci na duhove i da je o njoj pisao i Hans Kristijan Andersen. Poput trojice zalutalih avanturista, nisu najbolje prošli ni ljubavnici Marije Terezije. Njih je habzburška carica običavala da utamniči u podrume, dok su po tunelima prebivala čudna stvorenja i nemani koje su vekovima plašile Novosađane.

    Sve je to (i mnogo više) stalo je u tvrđavu po veličini drugu u Evropi. Da su se od njenih cigala pravile kuće, moglo ih se sazidati čak 130 hiljada, a svaka bi imala po stotinu kvadrata. Ipak, cenjene austrougarske vojne arhitekte iskoristile su ih zarad odbrane od Turaka.

    I to se ispostavilo kao avanturistički podvog, budući da se utvrđenje, počev od 1692., gradilo narednih 88 godina. U decenijama krvavog rada, u oskudici hrane i lekova (a još više u špicevima građevinske sezone), umiralo je i po stotinu građevinara – dovoljno da se i Novosađani počnu čašćavati kletvom „dabogda ti duša gradila Varadin“.

    Grafika: Wikipedia

    Nemi čuvari bedema – zbog čega nose krzno i hodaju na četiri noge?

    Da li je to bila mala žrtva za tvrđavu sa pridevom „neosvojiva“, tek, nije bila i jedina. Utvrda je prkosila vremenu i Osmanlijama i stoga što je – figurativno i doslovno – imala devet života. Onaj ko zna tajnu njene dugovečnosti možda je dokučio i zašto se u blizini Kule sa satom, na stepeništu koje do nje vodi, okuplja priličan broj mačaka.

    Naime, građevinari su verovali da će devet mačijih života i tvrđavi dodati godine. Zapratili su trend kojim su se poveli svetski projektanti, a koji su u temelje čuvenih građevina uzidavali žive mačke. Danas je to i jedna od neobičnih urbanih legendi, pa se može čuti priča da i Petrovaradinska tvrđava svoju dugovečnost duguje mačkama zazidanim u bedeme.

    U isto vreme, dok je uspevala da odbrani najžešće udare Turaka, tvrđava se donekle smatrala i „propalom investicijom“. Uz paprena ulaganja od strane Habzburške monarhije (finansijer izgradnje u to vreme je bio i Papa), dobrim delom njene namene nikada nisu iskorištene. Dinastiji Habzburg je poslednji put poslužila nakon poraza od Napoleona 1809. godine.

    Pošto je bila najsigurnija širom carevine, Petrovaradinska tvrđava je, kako se veruje, sačuvala ogromno blago habzburških vladara. Uz zalihe žive od koje se izrađivala municija, podzemni tuneli su progutali zlatne i srebrne poluge, carevu riznicu i porodični arhiv dinastije. Dragocenosti se tobože i danas kriju u jednoj galeriji pod zemljom, tobože smeštenoj u neistraženom delu podzemlja.

    Oficir, zatočenik i domaćin svetskih lidera: kako je do kazamata stigao Josip Broz

    Što se tiče lovaca na carevo blago, najuporniji smatraju da je locirano u dubokom, nepoznatom podzemlju – negde pod platoom kod nekadašnje kasarne Hornverk, a danas zgrade u kojoj svakodnevno zarate zvuci malo drugačiji od onih festivalskih. Za razliku od čete pred Exitovom glavnom binom instaliranom uz kasarnu, nasumična smesa nepovezanih melodija čini svakodnevicu jednoj omanjoj armiji studenata. Osim petrovaradinskog ogranka umetničke akademije, među naslednicima zgrada namenjenih vojsci je i Muzej grada Novog Sada.

    Njegova centralna zgrada se 1957. godine uselila u jednu od kasarni na glavnom platou. Svaka od ovih zgrada, kako je prvobitno služila vojsci, zapamtila je slučajeve koji se i danas prepričavaju – kao onaj kada je iza rešetaka zaključan i prvi čovek SFRJ.

    Dok je Srbijom još besneo Veliki  rat, Josip Broz Tito (tada podoficir austrijske vojske) provodio je dane tokom 1914. godine u petrovaradinskom kazamatu. Najpre se oglušio o izdato naređenje, a sumnja je pala i zbog njegove tvrdnje da je socijalista i da će se predati ruskoj vojsci.

    Šest decenija kasnije, vratio se na „Đavu“ da bi proslavio doček nove 1977. godine. Prepričava se i da je zbog jednog važnog mu gosta pred bedemima zasvetleo Dunav: tako je Broz želeo da dočeka prvog čoveka Libije, Muamera el Gadafija. Zatražio je da se sva svetla pogase, a da narod u barkama isplovi na reku i u znak dobrodošlice upali svetiljke.

    Foto: Dennis Jarvis

    Skromni život petrovaradinskih vojnika...

    Za razliku od svečanih dočeka svetskih lidera, vojnička svakodnevica je na utvrdi bila prilično skromna. Za ratnike koji su redom branili najžešće udare Turaka, najmršaviji je bio jelovnik: iz oficirske pekare su dobijali hleb koji je već odležao tri dana, a sve kako bi se manje trošilo i više uštedelo. Odmah do pekare je bio i glavni magacin hrane. Vekovima kasnije, i on je živnuo otkako su Novosađani sredinom ’70-tih zaplesali uz disko ritmove. Današnja diskoteka „Đava“, za naslednike magacina je postala jedno od čuvenih mesta za izlaske.

    Pamti se da su i ovde dolazili svetski poznati gosti. Tačnije, mnogo pre nego što su ih počeli dovoditi organizatori Exita, Novosađani su u diskoteci tih dana sreli celu američku olimpijsku reprezentaciju. Sa njom je u „Đavi“ đuskao i Majkl Džordan, najbolji košarkaš svih vremena.

    Tvrđava se u međuvremenu izdvojila kao dovoljno autenična, a istovremeno i dovoljno urbana za noćni provod Novosađana. Klubovi su se otvarali na platoima, u nekadašnjim rovovima ili zgradama u kojima se odlagalo artiljerijsko oružje – kao što je današnji klub „Muzej“. U isto vreme, tvrđava pamti da su u lokale nekada voleli da zasednu i vojni oficiri.

    ...I poneki tajni beg u kafanu

    Nisu to, doduše, mogli unutar samih bedema, već izvan njih – u Gradiću, odnosno Podgrađu, koje se nastavlja na Varadinski most. Ovde su se nekada nalazile dve kafane. Prva, „Kod zelenog drveta“, pominje se još 1739. godine, a druga beše „Kod sedam izbornih kneževa“.

    Potonju su odmilja zvali i „Kod sedam Švaba“. U nju su oficiri rado navraćali na špricer, ali su morali paziti da ih pritom ne primeti vojska. Zato je „Kod sedam Švaba“ postojalo i natrkiveno stepenište, tako da niko nije mogao videti oficire kako izlaze iz kafane.

    Dobar deo ostatka vremena vojska je provodila pod zemljom. Za generacije Petrovaradinaca i Novosađana, tuneli i vojne galerije tvrđave oduvek su bili nepresušna tema u pričama – kako stvarnim, tako i onim izmaštanim.

    Nastaviće se...

    *Naslovna fotografija: Jumpstory