Dok su grupice monaha sa svih strana pokušavale da uteknu Osmanlijama, nalazile su sasvim dovoljno vremena da zasuču rukave. Diljem Sićevačke klisure, koja ih je nepristupačnim terenom štitila od okupatora, dizali su na desetine pravoslavnih svetinja.
Jedna od njih beše i manastir Sveta Petka Iverica – po istoričarima, zaostavština monaha iz Gruzije i svetogorskog manastira Ivirion. I u njemu su, kao i u ostalim manastirima sagrađenim u 14. i 15. veku, nalazili preko potrebnog mira za svoj duhovnički život. Ipak, nisu ni ove oaze mira bile sasvim nedodirljive.
Iako su Osmanlije dobrano stegle obruč oko porobljenog naroda, svedočilo se i da je narod pokušavao koliko-toliko da se odupre. Tako su se povremeno mogli viđati i narodni sabori, koji Osmanlijama nisu uvek bili po volji. Nakon jednog od takvih skupova, odmazda je otišla korak dalje: gudure klisure su probijene, a manastir Iverica – srušen.
Nije to bio ni prvi put da se manastir našao na meti Turaka. Rušen je i ponovo zidan tri puta, ali su Osmanlije u 16. veku, sudeći po svemu, najzad izgubile strpljenje. Poslednje stradavanje Iverice se nije završilo samo fizičkim rušenjem manastira, već i ubijanjem mnoštva nedužnih ljudi.
Nečuvena odmazda protiv „neposlušnih“
Kako to obično biva kada je reč o srednjevekovnoj istoriji, na ovaj događaj se nakalemilo i jedno narodno predanje. Naime, verovalo se da je baš pred vratima manastira Iverica sahranjeno 12 živih devojaka. Ovo je bio još jedan vid osvete prema narodu koji se nije dao pokoriti, a sve devojke su, prema priči, bile odevene kao neveste.
Do četvrtog – i poslednjeg – zidanja, Iverica je ostala da čeka još nekoliko vekova. Predeo Sićevačke klisure je i dalje ostajao neprohodan, sve dok nije za vjek i vjekov oslobođen turskog ropstva. Sloboda je izvojevana pred kraj 19. veka, a tada se prionulo i na probijanje pruge na relaciji Niš-Sofija.
Ovoga puta, okolnosti su ipak bile znatno drugačije nego vekovima unazad. Budući da su ostatke srednjevekovnog manastira pronašli vojnici, obnova je primarno pala u njihove ruke. Istovremeno, splet okolnosti je uslovio da Sveta Petka Iverica postane prvi – i jedini – vojni manastir na teritoriji Srbije.
Za to vreme, spomen ploča je otkrivala i da je obnova imala tesne veze sa kraljem Aleksandrom I Obrenovićem. Verujući da ga je od utopljavanja u moru spasila viša sila, graditelji-obnavljači su pred manastirom ostavili i ovu posvetu:
„U slavu srećnog spasenja Vrhovnog Komandanta Kraljev. srpske vojske Njegovog Veličanstva kralj Aleksandra I ovaj hram iz temelja obnavljaju zahvaljujući sе Svemugućem što је sačuvao dragoceni život Uzvišenog Gospodara Srbijе, а u znak toplih osećanja koji su prema njegovoj uzvišenoј ličnosti prožeti. Oficiri i vojnici inžinjerijski trupa. Izgradnjom građevinе rukovodio је kapetana Živojina Damnjanović.“
Logično je onda bilo i da se manastir nađe u vlasništvu srpske vojske. Ipak, ta stranica njegove istorije je bila relativno kratka, sa epilogom koji je pokazao da kralj Aleksandar I, po svemu sudeći, nije mogao biti dva puta spašen božjom intervencijom. Godine 1903. dešava se Majski prevrat, a o istom su 29. maja obaveštene i jedinice srpsle vojske.
Interesantno je i da je jedan telegram upućen upravo u manastir Sveta Petka Iverica – uz obaveštenje o pogibiji kralja Aleksandra i kraljice Drage, nalazio se i pečat kojim je telegram overen. Pečat je bio istovetan onome koji se nalazio na kraljevom ukazu iz 1901. godine (kada je za starešinu manastira postavljen vojni sveštenik) i na njemu se, ponovo, nalazilo puno ime manastira: Kraljevski srpski vojni manastir Sveta Petka Iverica. Ovo se, pak, uzima kao još (najmanje) jedan dokaz da je reč o jedinom vojnom manastiru na teritoriji Srbije.
U isto vreme, kraljeva pogibija je naposletku „korigovala“ i vlasničku strukturu manastira. Sveta Petka Iverica je pripala Eparhiji niškoj, kako je ostalo i do današnjih dana.
Tri sloja istorije
Kada su vojnici te 1898. godine otkrili ostatke temelja, u prvi mah se nije moglo mnogo reći o poreklu manastira. No, uporedo sa njegovim obnavljanjem, na videlo je izašla njegova mnogo duža istorija. Pritom, ako je delovalo neobično to što je manastir „otkrio“ san jednog vojnika, uskoro su se doznali detalji koji su potvrdili i poneke mračne detalje njegove prošlosti.
Verovatno najupečatljivije je bilo predanje vezano za osvetu Osmanlija – kada su, u pokušaju da ućutkaju narod, sahranili 12 živih nevesti pred ulazom u manastir. Međutim, proučavanja na terenu su potencijalno otkrivala da je u tom predanju ipak bilo istine. Naime, pod zemljom je na istom mestu pronađena veća količina nakita i ljudskih kostiju – po svemu sudeći, mogle su da pripadaju upravo devojkama koje su mučki skončale pod zemljom.
Kao prikladan odgovor na to, crkva je docnije ove devojke proglasila sveticama. No, pretpostavljalo se, nakon inicijalnog otkrića temelja, da manastir nije mogao biti stariji od nekoliko vekova, te da je sagrađen, kako je i istorija potvrdila, sredinom 15. veka. Ono što je otkriveno daljim iskopavanjima, jeste da taj manastir, baš na ovom mestu, nije bio prvi.
Štaviše, iz temelja su iznikli predmeti poput oklopa, strela i kopalja, a na kraju i jedan novčić, za koji se procenilo da potiče iz vremena kralja Uroša I. Stoga se pretpostavilo i da je srednjevekovni manastir podignut na temeljima još starijeg mu prethodnika. Budući da su temelji zapravo razotkrili tri sloja gradnje, najstariji sloj je vodio još do porodice Mrnjavčević.
Lim i zvezdano nebo
Uprkos nekolicini „akcija rušenja“ tokom vekova, u neposrednoj okolini manastira je sačuvana i jedna neobična kupasta stena. Pretvorena je u kapelu i ujedno je jedna od retkih građevina koja je odolela odmazdi Osmanlija. A kada je svetinja ponovo podignuta od strane vojnih inženjera, pridodato joj je i manastirsko groblje – za nekoliko inženjeraca, poginulih tokom probijanja tunela kroz Sićevačku klisuru.
A danas bi se po malo čemu pretpostavilo da je istorija manastira bila toliko burna. Ako bi u njega kročio koji znatiželjnik, dočekala bi ga koliko relativno skromna unutrašnjost. Ikonostas, najverovatnije rađen po ugledu na ruske crkve, mogao bi se opisati kao „najživopisniji“ kutak, budući da upadljivo izostaju blještavilo i sjaj.
Dakako, lik Svete Petke nije izostao, s tim da je oslikan na limu sa spoljne, zapadne strane. U manastiru je oslikana i freska pomalo neuobičajena za građevine ovakvog tipa – „Bura na moru“. Ovde se, ipak, našla sasvim opravdano, podsećajući na događaj koji je inspirisao obnovu manastira. Najzad, vernici bi možda rekli i da ih on, na neki način, direktno spaja sa bogom – sa tavanice ih posmatra nebo oslikano zvezdama, spajajući tako i ovozemaljski sa duhovnim svetom.
- Сопствено дело
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
