• Početna
  • O Srbiji
  • Okruzi
  • Info kutak
  • Magazin
  • Reference
  • Kontakt
  • Da li je prsten kraljice Teodore najmisteriozniji artefakt prošlosti?
    06.02.2022

    Da li je prsten kraljice Teodore najmisteriozniji artefakt prošlosti?

    Iako je bila tek jedna u nizu turbulentnih, 1915. godina je u Srbiji podsećala na pravi košmar. Pod opsadom Nemačke, Austrije i Bugarske gledalo se pregrmeti užase Velikog rata i sačuvati živu glavu.

    Činilo se ipak da je bilo i onih sa drugačijim prioritetima. Nekome je, naime, bilo važnije zaći u podzemlje kraj jednog manastira, kada je smesta naloženo da se na ovom mestu započne sa otkopavanjem.

    Izvesno je da su kopači mogli imati prilično jak motiv. Neprijateljska vojska je nadirala ka jugu, što je dodatno požurilo pokušaje da se kraj crkve Svetog Stefana, u Banjskoj nadomak Zvečana, pronađe i spase brižljivo sakrivena riznica. Danima se radilo bez predaha (a isprva i bez rezultata), sve dok pod temeljima nije otkriven jedan vremešni sarkofag.

    Vest o tome je u štampi buknula poput požara. Manastir Banjska, naime, beše zadužbina i mauzolej cara Stefana Milutina, a verovalo se za njega da krije bogatstvo dinastije Nemanjić. Što se sarkofaga tiče, ispostavilo se da je sa njime otkriveno više pitanja nego odgovora.

    Dragulj u pepelu – otkriće veka?

    Vladarka koja je ovde počivala ni tada nije bila poznata srpskim istoričarima. O Teodori Smilec prvi put se saznalo tek 1894. godine, kada je Stojan Novaković, cenjeni srpski istoričar, obelodanio darovnicu cara Dušana Silnog manastiru Svetog Stefana. Povodom krunisanja i darovanja svojih poseda, Stefan Dušan je tom prilikom zapisao da ime njegove majke beše Teodora i da je u ovom manastiru i sahranjena.

    Dvadesetak godina kasnije, kraljičin sarkofag je ostavio pronalazače ne samo ushićenim, već i pomalo zbunjenim. Teodoru je tada videlo samo nekoliko prisutnih tragača, ali već trenutak kasnije, vazduh je pretvorio u prah i njeno telo i njenu raskošnu haljinu.

    Sve što je od praha ostalo bila su dva kraljevska prstena. Stručnjacima nije trebalo mnogo da shvate da je reč o jedinstvenim relikvijama ikada pronađenim na teritoriji Srbije. Pritom su uspele da tokom proteklih 8 vekova prežive kako pljačkaške pohode u doba Nemanjića, tako i nebrojene uzurpacije Turaka.

    Ono što je još više obradovalo pronalazače bila su unikatna kraljevska obeležja. Jedan prsten je na sebi imao antički dragulj, a drugi – dvoglavog orla. Iz beležaka tadašnjih visokih državnika, doznalo se i da je spašavanju riznice prisustvovao sam državni vrh.

    Naime, videvši sibmbol dvoglavog orla, tragači su pretpostavili da je prsten mogao pripadati nekome iz vladarske loze, te da bi to mogla biti upravo kraljica Teodora. Po svemu sudeći, na licu mesta se našao i regent Aleksandar Karađorđević. Prsten mu je odmah prosleđen, dok je kraljica nakon toga sahranjena u oltaru crkve Svetog Stefana. Od tog trenutka, prsten sa simbolom dvoglavog orla nije prestajao da budi znatiželju.

    Amajlija iz zlatnog doba srpskih kraljeva

    Polovinom 14. veka, Srbija je nosila epitet „zemlje zlata“. Bio je to raj za srednjovekovne zlatare u okolini Trepče i Novog brda, gde je topionice imao i kralj Stefan Milutin. A mnogo zlata značilo je i mnogo dragocenog nakita.

    Pretpostavlja se da je u to vreme izrađen i prsten sa dvoglavim orlom. Ovo je, pak, bio simbol istočnorimske carske porodice, te su ga mogli nositi jedino oni koji su sa njom bili u rodu.

    Što se balkanskih kraljeva i careva tiče, prva je na to dobila pravo dinastija Nemanjić. Njeni vladari bili su prvi koji su se orodili sa carskom porodicom Paleologa, a dvoglavi orao se kasnije našao i na grbu Nemanjića. Štaviše, prsten kraljice Teodore bio je i najstariji ikada pronađeni predmet sa ovim carskim simbolom, ali je istoričarima i pored toga nastavljao da zadaje rebuse.

    Ono što se još zna jeste da ovakav nakit nije smeo da kuje ni tek bilo ko od kovača. Vrednost mu je i u ono vreme bila vrtoglava – koštao je koliko i dvogodišnji porez prosečne seoske kuće u Srbiji. Tome svedoče i unikatni ukrasi na krugu prstena, sa još unikatnijim predstavama životinja poput ugraviranih vukova. Stručnjacima je, međutim, bio interesantan i zbog natpisa za koji se smatralo da ima zaštitne moći.

    Zagonetne sudbine nedostojnih „gospodara prstena“

    Kto ga nosi pomozi mu bog – tako je glasila „formula“ urezana na kraljičinom prstenu. Za prstenje srednjovekovnih vladara bilo je uobičajeno da ponesu zaštitne natpise poput ovog, ali praksa je načelno nalagala da budu posvećeni osobama koje će ih nositi. Prsten kraljice Teodore stoga se doimao kao izuzetak, jer se moglo protumačiti da je mogao pripasti bilo kome.

    Na ovaj rebus nadovezao se još jedan – uskoro su pale sumnje i da je kraljičin prsten uklet. Naime, u jednom trenutku ga je na poklon dobio kralj Aleksandar Karađorđević. Uzdajući se u njegove zaštitne moći, nosio ga je na zlatnom lančiću za sat, a potom i na ruci. Tada su do njegovih ušiju stigle i glasine da prsten donosi nesreću ukoliko ga ne nosi onaj kome je namenjen.

    Kralj Aleksandar je odlučio da poklon prosledi svom prijatelju, uglednom advokatu Blagoju Barlovcu. Ipak, priče o ukletoj svetinji ni njega nisu zaobišle. I sam zazirući od prokletstva, advokat je (doduše krišom) Teodorin prsten poklonio beogradskom Narodnom muzeju. O tome svedoči i upisna knjiga Muzeja iz 1926. godine, a kuriozitet je da se zla kob možda i obistinila.

    Advokat Barlovac preminuo je nedugo nakon što je darovao prsten Muzeju. 7 godina kasnije, u Marseju je ubijen i kralj Aleksandar Karađorđević. Međutim, ni treći vlasnik prstena, iako se o njemu najmanje znalo, nije bio srećne ruke.

    Kraljica Teodora, vladarka u zapećku istorije

    Pretpostavlja se da je bilo početkom 14. veka kada se mladi kralj Stefan Uroš III (kasnije će dobiti nadimak Dečanski) oženio kćerkom bugarskog cara Smileca. O njihovom braku istoričari gotovo ništa nisu znali, tim pre što Teodora – iako po majci beše u srodstvu sa carskom dinastijom Paleologa – nije igrala ulogu u političkom životu srednjovekovne Srbije.

    Ono što se zna jeste da je bila neobično privržena suprugu. Osujećen u pobuni protiv oca, kralja Milutina, Stefan Uroš beše osuđen na tamnicu i izganstvo u Carigrad, a otac mu se osvetio i tako što ga je delimično oslepeo.

    Uz njega je u Carigradu bila i supruga Teodora sa dva mlada sina: Dušanom (kasnije Silnim) i Dušmanom, koji je preminuo pre punoletstva. Porodica se u Srbiju vraća tek nakon sedam godina. Stefan Uroš je ubrzo obnarodovao i da mu se vid iznenada povratio, a januara 1322. godine najzad postaje kralj nakon poduže borbe sa braćom oko krune.

    Teodora, sada srpska kraljica, uz supruga je bila u dobru i (još više) u zlu. Međutim, nije imala prilike dugo nositi kraljevsku krunu. Preminula je 8 meseci kasnije, oktobra 1322. godine, a sahranjena je u zadužbini svoga svekra, kralja Milutina – na istom mestu gde su je 1915. pronašli tragači za skrivenim blagom.

    Stručnjaci su se zapitali i kome je zapravo bio namenjen prsten Teodore Smilec. Da li je lično skovan za nju ili je i njoj bio poklonjen, enigma je koja ga prati već čitav vek. U međuvremenu, Teodorin prsten je ostao među veoma retkim i izuzetnim primerima srednjovekovnog zlatarskog zanatstva. Raritet među kraljevskim nakitom srpskih vladara, jedna od najlepših relikvija iz doba Vizantije i danas se čuva u beogradskom Narodnom muzeju.