Da je rudarski život sve samo ne lak, ne treba biti mnogo mudar da bi vam tako nešto bilo jasno. Ali, kada izgovaranje molitve spada u obaveznu pripremu pre zamahivanja pijukom, onda je jasno i da vrag može lako da odnese šalu.
Za Šumadiju inače važi da je relativno miran kraj: sušta suprotnost spram džungle za kakvu slove, recimo, Beograd i njegova okolina. Doduše, nije ni Šumadija bila tako mirna u daljoj srpskoj prošlosti, kada je svako malo kuljala bunama i političkim previranjima. No, očito su i rudari s početka priče imali razloga da strepe – ako su se našli na zadatku u obližnjoj planini Rudnik, nije bilo na odmet da se pomole za spas.
U međuvremenu, iskopalo se u njemu mnogo više od ruda. Većinom su to delići bliže ili dalje prošlosti, u kojima je Rudnik zauzimao prilično važno mesto. Sačuvao je priče počev od onih o Keltima i Rimljanima, do desetina svetilišta i vladarskih utvrđenja. Stala je tu i priča o prirodnim fenomenima i prvim kovanim novčićima, ali i o (ne)skrivenom potencijalu seoskog turizma.
Planina opasna po život
Možda nije najviši u Srbiji, ali Rudnik je sa svoja 1.132 metra nadmorske visine nadvisio sve planine u Šumadiji. Prilično je i popularan, ako je suditi po navali starih Rimljana.
Tačnije, navalu su započeli još Kelti, kojima je Rudnik ponudio odličan geostrateški položaj za osvajačke pohode. Ponudio im je i obilje rudnih bogatstava, što su za Keltima iskoristili Rimljani.
U njihovo doba iskopavali su se srebro, bakar i olovo. O tome je ponešto zapisano na jednoj kamenoj ploči, a zazvučalo je i pomalo poetski: „Imperator, Cezar, Lucije Septimije Sever, Istrajni, Uzvišeni, obnovi ovaj hram Majke Zemlje, staranjem Kasija Ligurinca, carskog namesnika...“.
A hram Boginje Majke Zemlje je isto mesto na kome su se rudari molili pre no što siđu u rudna okna. Molba je, doduše, ispisana u kasnijem periodu, kada je car Septimije obnovio hram koji je u međuvremenu porušen.
Rudari su imali još najmanje jedan razlog da se pribojavaju. Planinu su, naime, stvorile aktivnosti vulkana, koje su za sobom ostavile i prirodne fenomene.
Tako nazivaju Ostrvicu, kupastu vulkansku stenu sa strmim obroncima. Smestila se na 758 metara nadmorske visine, a na vrhu je sačuvala i tragove jednog utvrđenog grada. Pretpostavlja se da je grad nastao u antičkom periodu, ali je naziv dobio po ozloglašenoj vladarki iz 15 veka.
Naime, legenda kaže da je ovde preminula Jerina Branković, supruga srpskog despota Đurađa. Ostrvica je zato drugo ime Jerininog grada, u kome je despotica i monahinja provela poslednje dane.
Tanka granica između duhovnosti i istorije
Dok su se jedni svojevremeno molili za spas, drugi su na Rudniku takođe gradili bogomolje – ovoga puta srednjevekovne. Takvih je izbrojano 55, koliko ih je pomenuto u pojedinim zapisima.
U jednoj od tih bogomolja, manastiru Voljavča, vremenom su se izbrisale granice sakralnog i svetovnog. Pored crkve posvećene Arhangelu Mihailu, sagrađen je u okviru ovog kompleksa i konak. On će postati važan s početka 19. veka, kada je u njemu 1805. zasedala prva srpska vlada – odnosno, tadašnji Praviteljstvujušči sovjet.
Ta je sednica još jednom upisala planinu u (malo dalju) srpsku istoriju. Ali, nisu Srbi bili jedini koji su Rudnik odabrali za svoje manastire i crkve.
Kada je otkriven lokalitet Misa, otkrilo se i da je reč o svetilištu koje je pripadao muslimanima. Potonji su na Rudniku živeli tokom 16. veka, a na oko 3 kilometra od istoimene varošice, nekada su – najverovatnije u 14. veku – postojali i Gradovi. Ovo je, pak, bilo mesto nekadašnje varoši i tvrđave iz doba Turaka. Tada su, kako se veruje, prvi put i pomenuti, a danas o njima „govore“ arheološki ostaci.
Ipak, Rudnik, kako mu ime kaže, nije prestajao da bude interesantan i zbog pohoda na rude. Ono što se započelo u doba Rimljana, nastavilo se nakon srednjeg veka.
Štaviše, kada se vladavini Osmanlija približio kraj, gradić na ovoj planini, a sa istim imenom, bio je prvi koji je Turcima video leđa. Sličan scenario se ponovio za vreme Prvog srpskog ustanka, kada je planina proglašena za prvu oslobođenu teritoriju.
Ko su, ali zaista, pravi gospodari Rudnika?
Osim što se na rudnim bogatstvima živelo – pre svega, iskopavanjem olova i cinka – Rudnik je na mapu dospeo i kao važan trgovački centar. Na mestima nekadašnjih utvrđenja zidale su se kuće za stanovanje, a pripadale su, manje-više, viđenijim ljudima tog doba.
A viđeniji ljudi su samo nastavili tradiciju koja se ustalila pre njih, budući da je Rudnik slovio za popularno odredište srednjevekovnih vladara.
Ostavili su ti vladari i nemali broj dokaza. Među njima je isplivao i najvredniji, a to je kovačnica novca za koju se zna da je postojala još u 13. veku.
Tim pre je Rudnik bio i svojevrsni ekonomski centar. Novac se ovde kovao za vreme vladavine kralja Dragutina, koji je i sam iskovao prvi srpski dinar. Kovanica je nosila ime „Stefan Rab“ i na njoj se, sasvim prikladno, nalazio kraljev lik.
No, bio je taj komad novca važan iz još jednog razloga – on je prvi na kome je natpis ugraviran ćiriličnim pismom. Kovačnica je, pak, bila razlog više da se planina dobro čuva od nepoželjnih napada. Srpski vladari su u te svrhe već imali utvrđenja poput Gradova i Ostrvnice, a u međuvremenu su otkrivena još dva: Đurđevci i Srebrenica, koja je poznatija pod imenom Kulina.
Vremenom su se, ipak, pokazali i pravi vladari ove planine. Prastarim rudnim oknima i utvrđenim gradovima zagospodarila je planinska flora, zbog čega su istorijski lokaliteti mahom ostali nepristupačni. Ako bi se (ponovo) raskrčili, Rudnik bi izašao na još bolji glas kao domaća turistička destinacija.
Dobrim delom to već i jeste, za šta su se takođe pobrinule šume javora, bukve i hrasta. Kako je visinom nadmašio okolne planine, Rudnik je sa svojim čistim vazduhom (ali i brojem sunčanih dana tokom godine) postao kandidat za vazdušnu banju. Zvanično je to postao još 1922. godine, ponudivši „sve u jedan“ sadržaje za ljubitelje prirode.
Planinarima je Rudnik interesantan koliko i lovcima – a ko nije oduševljen idejom penjanja, zadržaće se u podnožju, u opštini Stragari. Seoski turizam ovde ima dugogodišnju tradiciju, tim pre što planina na ovom mestu otkriva svoju pitomiju stranu.
Razaznaje se to ne samo po prirodnim lepotama, već i seoskim kućama koje su se vekovima nasleđivale. A to znači da su i one sačuvale starinski šarm, od tradicionalne srpske kuhinje, do interesantnih artefakata prošlosti – poput vodenice koja broji više od 300 leta, a u kojoj se i danas melje brašno. Za sve koji vole autentičan ugođaj, ovo je idealan scenario za odmor – bilo zimski, bilo letnji.
Naslovna fotografija: Wikipedia/BrankaVV
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
PRIVATAN SMEŠTAJ VILA JOVANA
