Kada je 1967. godine vrata otvorio novi lokal za mlade, bio je to trenutak kada se u Novom Sadu saznalo za novo zanimanje. Miroslav Mića Jokić, koji je već 2 godine radio na Radiju Novi Sad, počeo je da odlazi na svoje drugo radno mesto.
„Piping Tomb“ se nalazio u srcu grada, a to srce je počinjalo da kuca novim ritmovima. Novosadska mladež je inače bila u toku sa trendovima „spolja“: slušao se rokenrol, pazarile su se singlice, pa je tako i Katolička porta prigrlila nove muzičke ukuse. Mića Jokić, prvi gradski di-džej, spajao je lepo i korisno – putešestvija do Londona, odakle je donosio najnovije ploče. A onda bi te ploče završile na gramofonima u prvoj gradskoj diskoteci.
Dobrodošli u hipi Novi Sad
„Piping Tomb“ je bio svojevrsni začetak, kako nove klupske scene, tako i nove omiljene aktivnosti mladih. Cela Jugoslavija je već igrala rokenrol, a i Novosađani su ga „pozajmili“ iz engleske prestonice.
Po tom uzoru je otvoren i prvi diskać u centru grada. Orili su se sa zvučnika „Bitlsi“ i „Stonsi“, ali i malo teže note „Cepelina“ i „Blek Sabata“. Hipi pokret je na velika vrata ušao u Novi Sad.
Nije se više plesalo onako uštogljeno, niti se tako oblačilo. Sećaće se kasnije Novosađani da nije bilo neobično videti devojke „gole do pojasa“. Starije generacije su u tome mogle da nazru provokaciju, mlađe su to gledale na sasvim drugačiji način. Mogle su, čak i u gradu na obali Dunava, da postanu deo globalnog pokreta.
Prvi novosadski di-džej se mahom saglasio sa njima: šezdesete je u svom gradu pamtio kao veoma lepa vremena.
Sve (muzičke) boje grada
Gotovo se odmah u diskoteci videlo kolika je snaga zajedništva. Osim što je birao i najavljivao muziku, Mića Jokić bi često i sam zaigrao sa mlađarijom. A nije prošlo mnogo pre nego što su se ples i rokenrol uselili na još jednu gradsku lokaciju.
U Studiju M je otvorena druga velika diskoteka „Grom“ – ime je dobila po radijskoj emisiji „Grom Show“, a vodili su je Mića Jokić i Vitomir Simurdić. Diskaći i radio su do tada već bili u svojevrsnoj simbiozi. Na radiju su mladi otkrivali nove pesme, a u diskotekama su ih – doživljavali.
Muzika je, takođe, živela svoj život: sredinom ’70-ih godina, do ušiju su stizali ritmovi soula i fanka. Bile su to note kao stvorene za đuskanje, a kumovale su i rađanju novih diskoteka. Čortanovci su dobili „Čortu“ legendarnog statusa. „Mašinac“ se otvarao za studente iz domova. „Putnik“ je adresu imao u istoimenom hotelu, a „Gajba“ je smeštena u podrum Spomen-zbirke „Rajka Mamuzića“.
Inače, Novi Sad je odvajkada slovio za prestonicu multikulturalnosti: opravdano, jer nikada nije zatvarao vrata pred drugima i drugačijima. Ali, takav je postao i po pitanju svetskih (sada i naših) muzičkih preferenci. Štagod da se orilo na disko-podijumu – da li „ABBA“ ili „Blek Sabat“ – Novosađani su plesali uz sve.
Kada noć okupi celu Jugu
Za to vreme, diskoteke su nicale kao pečurke posle kiše. Sećaju se dobro Novosađani čuvenog „Dendija“, kojeg je u hotelu „Park“ držao Milan Đurik File – u drugoj polovini ’70-ih i najmlađi di-džej u Jugoslaviji. A pet godina kasnije, noćnim životom grada zadominirao je „Točak“, i dan-danas jedna od najpoznatijih lokalnih diskoteka.
„Točak“ je, izuzev ponedeljka, bio otvoren svakog dana. Upečatljiv je, međutim, bio i parking ispred lokala, pun automobila sa tablicama iz doslovno cele Jugoslavije. Imao je gotovo apsolutni primat u odnosu na slične novosadske lokale, tim pre što je okupljao mlado, ali i malo starije. I mada su đuskači bili najraznovrsnijeg kova, postojala su ipak pokoja nepisana pravila.
Tako su podijum mahom zauzimali mlađi, a stariji bi zaseli za šank. Radila je u sklopu „Točka“ i picerija, u kojoj su po pravilu sedeli oni sa dubljim džepom. Nije to bila sasvim stroga podela, ali je lepo pokazala da samo jedno mesto u gradu može da ugosti različite generacije – bilo da su navratile iz Beograda ili Zagreba.
Vesele osamdesete: jarke boje i jarki zvuci
Sećali su se i docnije posetioci ovog mesta – nije bilo neobično da u „Točku“ sretnete poznata imena, poput Željka Bebeka i Lepe Brene. A verovatno najpoznatija gradska legenda vezuje se za diskoteku „Đava“, u koju je jednom prilikom „upala“ cela olimpijska reprezentacija SAD.
Predvodio ju je, ni manje ni više, do mlađanoh Majkla Džordana. A otkud basketaš svetskog kalibra baš u Novom Sadu, to već pamti do današnjih dana živo usmeno predanje. Kako god bilo, anegdota je samo išla u prilog kultnom statusu novosadskih diskoteka.
Ali, scena je tek bila na pragu da zaživi u punom sjaju.
Osamdesetih godina, velikim diskotekama su počeli da se pridružuju i (u početku) nešto manji andergraund klubovi. Na Petrovaradinskoj tvrđavi je radila „Aronda“, a sa „ove“ strane Dunava, „Aquarius“ je otvarao vrata i za ponešto privilegovanije goste. Potonji su, uz specijalne kartice, bili oslobođeni plaćanja ulaza.
„Aquarius“ je kasnije bivao prepun novosadskih klabera – publike koja je đuskala uz pretežno elektronski zvuk. Di-džejevi su i sami lagano odmenjivali rokenrol, a u Novom Sadu se rađala nova, modernija scena.
Od Silvane do Nirvane
Iako je grad bio i ostao sa pregršt lokala za razne muzičke note, moglo se primetiti da je vremenom nastupila svojevrsna podela. Na primer, „NS Time“, otvoren s početka ’90-ih, mahom je baštinio hitove sa mejnstrim top lista. Rokeri i „metalci“ su, pak, odlazili u „Kamelot“ i „Aru“, gde je kasnije na istom mestu otvorena „Art klinika“. Noćni život više nije imao samo jednu ili dve adrese.
A onda je Novim Sadom zagrmelo još jedno ime: „Paradiso“ se ustoličio sredinom ’90-ih i u ravnicu doneo klupski spektakl, neki bi rekli, svetskih razmera.
Atmosfera je potpomognuta ozvučenjem, rasvetom i platformama za igračice i goste. Mada je „Paradiso“ bio noćna adresa raznih žanrova, Novosađani – pogotovo oni tinejdžerskog uzrasta – masovno su đuskali uz, za ono vreme, nezaobilaznu dens muziku.
Štaviše, pitanje je da li je bilo Novosađanina koji nikada nije kročio baš na ovu adresu. Jedno je bilo sigurno: grad je lagano menjao i svoje noćne zvuke.
Posledično, aktuelnosti su se iz decenije u deceniju odražavale i na namenu nekadašnjih lokala. Interesantno je to katkad izgledalo: recimo, tamo gde je nekada bio „Točak“, kasnije su se orili narodnjaci. Klub „Kontrast“ je isprva puštao rok, kasnije i dens hitove. Pojavio se na gradskoj sceni i svojevrsne folkoteke, a samo jedan klub – „Amnezija“ – ostao je veran isključivo elektronskoj muzici.
„Amnezija“ je, doduše, takođe uzela adresu nekadašnjeg „Paradisa“. A novosadska disko scena pokazala se kao verno ogledalo smene generacija, kako po godinama, tako i po muzici koju su slušale. I sve u skladu sa noćnim ritmovima grada, koji su se vazda menjali, ali nikada nisu – nestali.
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
