Taj četvrtak, 1. maj, bio je (skoro) kao i svaki drugi četvrtak u sedmici. Pošto se tradicija bespogovorno poštuje, radni narod je bio nešto veseliji nego što bi bio nekog običnijeg četvrtka. Praznik rada je, naravno, nalagao da se porani, ne bi li se u nekom parku ugrabio najbolji izletnički položaj.
Spajanje neradnih dana, ta tradicionalna disciplina u Srba, značilo je da je pred radnicima bio duplo duži vikend. Sve se savršeno uklopilo: „da nam živi, živi rad“, temperature gotovo pa letnje i poslednji u nizu velikih praznika za prolećnu sezonu. Ispostaviće se, i poslednji dan koji su Jugosloveni provodili ne znajući da oblačići povrh njih izgledaju bezazlenije nego što jesu.
Do Federacije još nisu stigle (zvanične) sumnje o tome da je ovaj Praznik rada sve samo ne uobičajen. A razloga za slavlje te 1986. godine nije bilo ni za lek. Broj poginulih je već premašivao dvocifrenu brojku. Nastavljao je da raste – 28, pa 31, pa 48... Četiri decenije kasnije, brojke se i dalje licitiraju, premašujući, po nekim procenama, i 125 hiljada.
Noć koja je promenila sve
Nepunih nedelju dana ranije, na oko 1.500 kilometara od Beograda, na posao u noćnu smenu dolazi grupa inženjera. I njih je već nosila praznična atmosfera, pa međusobno licitiraju o tome gde će provesti Prvi maj. Na svoja radna mesta su redom došli iz obližnjeg Pripjata, gradića koji je, po sećanjima meštana, slovio za uzbudljivo mesto za život.
Bio je to namenski „dizajniran“ i izgrađen grad za zaposlene u 3 kilometra udaljenoj nuklearnoj elektrani. Prosečna starost stanovništva – između 25 i 27 godina. Male (i malo starije) dece na svakom koraku, vikendom po pravilu zabavni sadržaji za mlade, pregršt zelenila i gotovo do savršenstva promišljena infrastruktura.
Bilo je lepo u takvom gradu biti nuklearni inženjer. Cenjeni širom SSSR-a, mogli su se nadati dobrim poslovima i još boljim zaradama. I ne bez razloga, jer je bivši Sovjetski Savez mnogo (ako ne i sve) nade polagao u nuklearnu energiju. A takva svetska sila, prirodno, morala je da ima i najveću nuklearnu elektranu.
Za inženjere koji su u kontrolnu sobu došli iza ponoći, 25. aprila, trebalo je da počne sasvim uobičajena smena. Ili su tako bar mislili dok ih nadređeni nije obavestio o rutinskom testiranju. Zapravo, test – koji je iznova i iznova odlagan – trebalo je već da bude završen u prethodnoj smeni. Ali, pošto je testiranje nalagalo da se isključi „najmlađi“, četvrti reaktor, to je značilo smanjenu isporuku električne energije širom Ukrajine. Na sve to, baš toga dana je zakazao reaktor u jednoj drugoj elektrani, te je test u Černobilu, zbog potreba stanovništva i industrije, pomeren na manje zahtevnu, noćnu smenu.
Nekolicina mladih inženjera je time stavljena pred svršen čin, bez obzira na blaženo neznanje o planiranom testiranju. Njihov nadzornik nije smatrao problematičnim ni to što je inženjerima, iako stručnim, manjkalo iskustva u radu. Pojedini su u nuklearnoj elektrani proveli tek 3 ili 4 meseca, no, ne mari – mogućnost da nešto ne pođe po planu je ionako bila apsolutno nepostojeća. Jer, takav scenario je nepojmljiv u sovjetskim nuklearnim elektranama.
Ali, nije prošlo mnogo dok se kontrolna soba reaktora 4 nije ispunila nevericom, a ubrzo i panikom. Temperatura u reaktoru je pala ispod minimuma neophodnog za uspešan test. Jedan od inženjera je predlagao da se testiranje zaustavi, na šta ga je nadzornik „počastio“ vikom i prekorom. U međuvremenu, inženjeri su ciljano dizali temperaturu u reaktoru, ali nisu računali na to da će ona nekontrolisano nastaviti da raste. Štagod da su pokušavali, nikako im nije polazilo za rukom da spreče pregrevanje. Poslednja linija odbrane je bilo dugme AZ-5 – prisilno isključivanje, kome se pribegava u kranjoj nuždi. Samo nekoliko sekundi kasnije, okupljene u kontrolnoj sobi presekle su dve eksplozije.
Ono što se ne vidi, to i (ne) postoji?
Šta se tačno te noći desilo, dugo je bilo tema zvaničnih i nezvaničnih spekulacija. Neumitna činjenica je bila ta da se 26. aprila 1986. godine, u 1:23 časa iza ponoći, ceo svet našao na opakoj klackalici. Količina radijacije koja je „pobegla“ iz elektrane u Černobilu bila je, prema procenama, 40.000 puta jača od eksplozije nuklearne bombe u Hirošimi.
Trebalo je izvesno vreme i da na licu mesta postane jasno da je ovo nezgoda bez presedana. Inženjeri – a povrh svega, nadzornik u kontrolnoj sobi – bili su uvereni da je sa jezgrom reaktora sve u redu. Za to vreme, prostoriju je, osim nervoze i vike, ispunjavao i nevidljivi neprijatelj.
Dozimetri su, doduše, pokazivali samo „podnošljivu“ količinu radijacije – 3.6 rentgena po satu. I to bi bilo sasvim u redu, da „3.6“ nije bila najveća cifra koju su aparati bili u stanju da izmere. Realnost je postala sivlja kada su inženjeri počeli da osećaju prve znake akutnog radijacionog sindroma: mučninu, nesvesticu i opekotine.
U internim krugovima, nije trebalo mnogo da se sabere 2 i 2: jezgro reaktora 4 je bilo u plamenu, zgrada je bila uništena, a nepojmljive količine radijacije su kuljale iz jezgra. Hitan sastanak je održan u obližnjem bunkeru i, uprkos situaciji koju je bilo nemoguće ignorisati, sve je po kratkom postupku – gurnuto pod tepih.
Svi – počev od nadzornika i direktora Černobila, preko premijera SSSR Gorbačova i ruskog KGB-a – redom su se upinjali da kritične informacije ne procure. Ipak, sada više nije bilo te sile koja je mogla da spreči curenje radijacije – a ona baš i ne podleže volji državnika i službi bezbednosti. U narednih nekoliko dana, stanovnici obližnjeg Pripjata su, od blaženog neznanja, stigli do naredbi za evakuaciju. Navodno, samo na nekoliko dana, jer, „sve je u redu“ i „ne valja širiti paniku“.
Za to vreme, desetine hiljada ljudi je već bilo izloženo diskutabilnim nivoima radijacije. Da zlo bude veće, čak i kada je požar u reaktoru 4 teškom mukom ugašen, zapretila je nova katastrofa. Mešavina nuklearnog goriva, čelika i betona je i dalje emitovala temperaturu od nekoliko hiljada stepeni. Ukoliko se hitno ne preduzmu dodatne mere, nuklearno otopljenje je pretilo da zahvati podzemne vode, potom reke i jezera, usled čega bi se radioaktivne materije „preselile“ u zemljište. U tom slučaju – a po predviđanjima nekolicine stručnjaka koji su „iznutra“ bili upoznati sa situacijom – cela Evropa bi doslovno bila istrebljena, a nastanjivanje kontinenta bi bilo onemogućeno hiljadama godina.
No, osim ove „sitne“ brige, valjalo je razmišljati i o bližoj budućnosti. Ceo Sovjetski Savez, kao i većina evropskih zemalja, imala je najpre da proslavi predstojeći Praznik rada.
Nastaviće se...
Foto: Google maps - Institut za nuklearne nauke "Vinča" danas
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
