Na pojam „čudo netaknute prirode“, često smo skloni da izmaštamo slike dalekih, egzotičnih krajeva. Retko nam pada na pamet da bi se jedno od takvih moglo naći i bliže nego što nam se čini.
Tako i na podneblju kojim su koračali još i Rimljani ili Kelti nije teško nabasati na poneki ekskluzivitet. Međutim, ako je on stotinama godina brižljivo čuvan, onda ne čudi da o njemu malo ko zna. Zato o ovom čudu mahom znaju žitelji Despotovog grada, gde se vekovi istorije i kulture jednog naroda susreću s desetinama miliona godina starim dubinama Resavske pećine.
A negde na pola puta od Despotovca do manastira Manasija, izniklo je i to čudo prirode. Za više od tri veka, drveni kolosi raskošnih krošnji oblikovali su zelenu oazu od koje bi svakom zastao dah. U isti mah toliko bogata – jer, ovde se lepota prirode pokazuje u punom sjaju – a toliko i pusta, bez ijednog traga koji bi ostavila ljudska duša.
Stoga ovo mesto i nosi epitet čuda netaknute prirode. Prašuma Vinatovača s pravom pripada redu najimpresivnijih prirodnih rezervata Srbije. Nastanila se u njenom istočnom delu – na Kučajskim planinama Gornje Resave, zauzevši joj 37 hektara.
Onako brižljivo čuvanoj, dopušteno joj je da opstaje u skladu sa sopstvenim pravilima. Jedno od njih aminovano je i od strane Zavoda za zaštitu prirode, nalažući da niko ovde ne može kročiti bez posebne dozvole.
Iz toga su jedino izuzeti njeni čuvari i šumari, kao i studenti beogradskog Šumarskog fakulteta. Ukoliko se odlučite i pribavi dozvolu, moraćtee se pripremiti na zahtevno putešestvije. Najpre valja od Despotovca poći ka još jednom spomeniku prirode – izvoru Lisine, pa onda još 15 kilometara i oko 600 do 800 metara nadmorske visine do srca Kučajskih planina. Da ste došli na pravo mesto, znaćete po spomeniku u obliku krsta koji se nalazi na samom ulazu u prašumu.
Nedokučivi svet zelenih stoletnih divova
Samo dospeti do Vinatovače je prava avantura. Otuda malo ljudi uopšte i zna da negde u Srbiji postoji prašuma. Možda i nije velika šteta. I možda je upravo na tome zahvaliti što od prvog dana do danas nema tih sila izvan same prirode koje bi joj izmenile opis.
A i to od prvog dana seže unazad 3 i po veka. Tada su ovde iznikla prva stabla bukve. Približno 350 godina kasnije, osvojila su visine od preko 45 metara.
U stvari, samo ona i znaju kako je ovo parče tla moglo izgledati pre nekoliko stoleća. Zato s pravom i ostaju njegovi suvereni vladari. Izvestan je stoga i njihov doprinos tome da im stanište dobije najviši stepen državne zaštite. Čak i uz pribavljenu dozvolu, svi koji ovde kroče – a imaju samo dve noge – moraju poštovati stroge zabrane.
Tako se ovde ne smeju brati čak ni gljive i šumsko bilje. Sekire i motorne testere nije ni bilo potrebe proterivati. Njihov zvuk se u prašumi nikada nije čuo – tako bar tvrde oni retki posetioci, studenti Šumarskog fakulteta. Prepuštena prirodi koja sama kroji pravila, bukova stabla okončavaju svoj vek presečena starošću, vetrom ili pritisnuta snegom. I nakon toga ostaju netaknuta, dok se ponovo za njih ne pobrine priroda.
Ista ta priroda ovde je udesila prolaz još jednom svom „stanovniku“. Skrećući levo od reke Resave, trajnu boravišnu dozvolu ima i potok Vinatovac. A da bi na snazi ostali jedino prirodni zakoni, zadatak je čuvara koji brinu da Vinatovača ostane kutak lišen čovekovog delovanja. Onaj istinski doživljaj zvukova, mirisa, raznolikog šumskog bilja i životinjskog sveta – svega što je čini toliko jedinstvenom i bajkovitom – većini će stoga ostati u domenima nedokučivog.
*Naslovna fotografija Depositphotos/cokacoka
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
