Ako niste u kući imali bar jedan uređaj sa slovima „RR“ ili „Ei“, onda ste verovatno redak primerak eks-Jugoslovena. Ili, biće da niste ni živeli u Jugoslaviji.
A i da niste, možda ste i van Jugoslavije znali nekoga ko je u kući imao uređaj sa slovima „RR“ ili „Ei.
Davno pre nego što se odomaćilo „što južnije, to tužnije“, Niš je zaista bio svetski grad. Počeci toga se naziru još pre ’50-ih godina prošlog veka, u vreme kada se Jugoslavija utalila sa kompanijama reda veličine Simensa i Filipsa.
Pomenute su u Evropi i u svetu već dominirale razvojem elektronike. Onda je Niš pošao istim kolosekom kada je u njemu osnovan Zavod RR, a paralelno sa njim i industrijska škola. Počelo se krajem tih ’40-ih sa izradom elektronskih cevi za rendgen, a nastavilo, između ostalog, prvim ikada proizvedenim televizorom u Jugoslaviji.
Iz Niša u Evropu, a onda i u svet
U isto vreme, komadi elektronike koji danas nalikuju muzejskim eksponatima postali su pogon čitavog grada. Elektronska industrija Niš, osnovana 1948., do sredine ’60-ih je već radila punom parom. To su naročito osetile Nišlije koje su svakodnevno išle put fabričkih hala.
Iz njih su, pak, izlazili telefoni, radio aparati, televizori, kablovi i mikroelektronika. Bilo je tu i vojne i medicinske opreme, a za toliko mnogo uređaja trebalo je i mnogo inženjera. U Evropu i svet, odnosno tamošnje industrijske gigante, najpre su odlazili inženjeri da ispeku zanat.
Sa njihovim povratkom, Niš je izrastao u grad sa posebnom dobrodošlicom. Ko god je kroz Niš prolazio, morao je na ulasku viđati natpis „Dobro došli u grad elektronike“. I brzo se do toga uznapredovalo: počev od kraja’50-ih kada je zaživela serijska proizvodnja, preko prvog tranzistora proizvedenog 1962., a u svet je uskoro otišlo i 3 hiljade rendgen aparata, najpre na tržište Francuske i Nemačke.
Naravno, morao je uporedo sa time da raste i broj lokalnih fabričkih hala. Narastao je na više od stotinu, a otvarale su se, osim u Nišu, i u Beogradu, Severnoj Makedoniji, Hrvatskoj i BiH. Prvo osvojeno tržište bilo je eks-jugoslovensko, gde su se prvi i uključvali radio aparati, crni i kolor televizori.
Ovi su se, uz rendgene, dalje izvozili u Italiju, Veliku Britaniju i Sovjetski Savez. Stigli su u međuvremenu u Irak, na Kubu i u Alžir, koji se poveo za primerom niške industrije i po pitanju tehnologije montaže. A dok je Niš grabio za petama svetske industrije, kajmak su pokupile i Nišlije „elektronci“.
Tigar, ali elektroindustrijski
Grad i njegova okolina su tih godina brojali oko 200 hiljada stanovnika. U proseku, po jedan elektronac je stanovao u svakoj četvrtoj kući, što znači da je „EI Niš“ hranila u proseku oko 80 hiljada porodica.
Nišlije bi se toga sećale kao zlatne ere grada elektronike. Razloga protiv praktično nije ni bilo – najpre, svake godine se, zahvaljujući stipendijama, zapošljavalo još inženjera, a raditi u „EI Niš“ je značilo biti deo savršeno uređenog ekosistema. Lagodan život radničke klase se podrazumevao, toliko da je prosečan Nišlija radije voleo biti tehnolog u nekoj od fabrika, nego opštinski službenik ili profesor u školi.
Mogao se, doduše, zbuniti samo onaj ko nije znao koliko je ljudi živelo od niške elektroindustrije. Od radničkih fića načičkanih na okolnim parkinzima, „EI Niš“ bi se lako mogao pobrkati sa fabrikom automobila. Za to vreme, Elektronska industrija je stigla do afričkog tržišta, a van granica više nisu odlazili samo aparati, već i čitavi fabrički pogoni.
Dve fabrike televizora otvorene su i u tadašnjem Sovjetskom Savezu. Uz opremu se prodavala i sama tehnologija, a izvoz je na kraju otplivao i preko okeana. Preciznije, u inostranstvo je putovala cela trećina proizvodnje, dok su se proizvedeni uređaji brojali u milionima.
Nastaviće se...
Naslovna fotografija: Depositphotos
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
