Kada jedna zemlja ima tako bogatu istoriju kao Srbija, nije neobično da se ta istorija povremeno dopuni neformalnim izvorima. Ali, osim što istoričare umeju da stave na muku – da li verovati pričama ili samo objektivnim informacijama – te neformalne verzije događaja i te kako služe svrsi. Bez njih bi mnoge istorijske epizode ostale pomalo suvoparne, a manjkalo bi im ne tako zanemarljivih elemenata mašte, verovanja, pa i humora.
Najzad, narodne anegdote koje se prenose s kolena na koleno, jednako su važne kao i brdašca zvaničnih spisa. Naročito se to može reći za pojedine toponime širom Srbije. Samo kada bi se porazmislilo o poreklu njihovih imena, teško ih je objasniti isključivo jezičkim ili istorijskim kontekstom. A tu gde potonji zakažu, objašnjenja se nalaze upravo u teško dokazivim anegdotama. I nije to slučaj samo sa imenima pojedinih mesta, već i sa proviđenjima koja bi se svrstala u opskurnu rubriku „Zone sumraka“.
Šta to „viri“ iz Borskog jezera?
Daleko je Bor od Škotske, ali izgleda da ima ponešto zajedničko sa tamošnjim Loh Nesom. Potonje je, dakako, poznato po neuhvatljivom čudovištu Nesi, ali izgleda da i Borsko jezero sličnog konja za trku ima. Naime, meštani okolnih sela Brestovac i Zlot zakleli bi se da su videli „nešto ogromno“ kako se pomera ispod površine vode. To nešto je, prema svedočenjima jednih, imalo glavu konja. Druga svedočenja su tom nečemu dodala i krila, a sumnjičili su ga i da noću krade stoku, te da svojom pojavom traumira ostale životinje.
Brat koji je krstio Mladenovac
Ako je suditi po narodskim pričama, Mladenovac svoje ime duguje izvesnom mladiću Mladenu. Pre nego što je mesto izgrađeno, u šumovite predele podnožja Avale su se naselila tri brata: Mladen, Vlajko i Rajko. Mladen među njima beše najstariji (narod bi rekao i najmudriji), a njegovo ime se shvatalo kao simbol mladosti i snage. Otuda nije bilo dvojbe da će novonastali gradić, baš na toj lokaciji, poneti ime – Mladenovac.
Kuršumlijska crkva sa misterioznim moćima
Iako broji jedva 16.000 stanovnika, Kuršumlija je gradić koji ne bi valjalo potceniti. Čak su i Turci ostali zadivljeni kada su ga svojevremeno osvojili: ugledali su jednu crkvu, sa čijih kupola je dopiralo neobično blještavilo.
Takvu pojavu je valjalo pripisati činjenici da su krovovi te crkve bili pokriveni olovom. Sukladno tome, Turci su gradić nazvali Kurşunlu Kilise, jer je turska reč za olovo glasila – kurşun. Vremenom je Kurşunlu Kilise „posrbljena“ u Kuršumliju, ali se u lokalnim legendama zadržala još jedna neobična pojava. Turci su, naime, pokušali da skinu olovo sa varoške crkve, a svi koji su u toj raboti uzeli učešća, preminuli su pod nerazjašnjenim okolnostima. Sujeverje je, pak, opstalo do današnjih dana, pa se smatra da je crkva zaštićena kakvim nevidljivim silama.
Selo Koprivice i balada o ucveljenoj mladi
Sela diljem Srbije uglavnom slove za mirna i tiha – a sličan je slučaj i sa Koprivicama nadomak Zaječara. No, mir i tišina ovog mestašca uglavnom prestaju sa zalaskom sunca. Ako se neko odvaži, pa po noći krene u šetnju obližnjom šumom, mogao bi da sretne izvesnu „ženu u belom“. Meštani, naime, vele da je reč o utvari devojke koja je tragično izgubila život, kada ju je mladoženja uoči svadbe ostavio pred oltarom. Po drugoj verziji legende, ista ta devojka se, zapravo, udala za čoveka kojeg nije volela. Tako nesrećna, otišla je poviše sela i obesila se u šumi. Nakon toga se trajno „nastanila“ u okolini Koprivice, neumorno lutajući u venčanici i tražeći izgubljenu sreću.
Naslovna fotografija: Freepik
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
