Zapis: Sveto drvo srpskog sela

Zapis je jedan od najupečatljivijih običaja u staroj srpskoj tradiciji. To je sveto drvo, najčešće hrast, koje se nalazi na uzvišenju ili na rubu sela, i koje se smatra zaštitnikom tog mesta i njegovih stanovnika. Na kori drveta urezuje se krst, a ispod njega se ne seče, ne loži vatra i ne psuje – jer se veruje da tu „prebiva božja sila“.

Zapis je spoj predhrišćanskih verovanja i hrišćanske simbolike. Iako se u njemu ne održavaju zvanične crkvene službe, seljani su mu se obraćali s molbom za kišu, zdravlje, zaštitu od bolesti i nepogoda.

Kako izgleda zapis

Zapis je najčešće veliki, razgranat hrast, star stotinama godina. U kori drveta urezan je krst, ponekad i sa inicijalima lokalnog sveštenika ili godine kada je posvećen.

Oko stabla se obično nalazi kamen ili improvizovani oltar, a neretko i drvena klupa za sedenje. Zapis se nikada ne seče, ne oštećuje, niti koristi za ogrev – verovalo se da onaj ko ga povredi može da navuče bolest ili nesreću.

Obredi ispod zapisa

Pod zapisom se okupljao narod u posebnim prilikama:

• kada je sušna godina – molitve za kišu (krstonoše),

• u vreme epidemija – molitva za zdravlje sela,

• o velikim praznicima – litije, zavetine, zavetni dani.

Tom prilikom, sveštenik bi služio moleban, a narod bi donosio hleb, vino, bosiljak i sveće. Nije bilo zvanične crkve, ali je molitva bila prisutna, zajedno s narodnim običajima.

Ponekad se oko zapisa prinosila i žrtva u hrani – najčešće pogača, rakija, kuvano žito ili voće, kao izraz zahvalnosti.

Zavetina – dan sela ispod zapisa

U mnogim selima, zavetina – praznik zaštitnika sela – slavi se upravo ispod zapisa. Tada se okuplja cela zajednica, priprema se hrana, okupljaju se porodice, a održava se i narodno veselje.

Zavetina je bila prilika da se obnovi zajedništvo, razmene darovi, i podseti na značenje poštovanja svetih mesta u prirodi.

Verovanja vezana za zapis

U srpskom narodu se veruje da:

• zapis štiti selo od gromova, bolesti i uroka,

• ispod njega nije dozvoljeno lagati, psovati ni svađati se,

• zapis čuje molitve i da je tu prisutan duh svetitelja kome je posvećen.

Stariji ljudi bi često savete i važne odluke donosili upravo ispod zapisa, jer su verovali da "tu reč ima težinu".

Zapis danas

U novije vreme mnogi zapisi su, nažalost, zaboravljeni, ali u nekim selima još uvek se čuvaju i obnavljaju. Meštani ih obilaze, pale sveće i čiste prostor oko stabla. Neki zapisi su i dalje deo seoskih litija, koje povezuju više sela u molitvi za zdravlje i mir.

Zapis ostaje živi simbol duhovnosti srpskog sela – mesto gde priroda, vera i zajednica stoje u istoj tišini.