Ispraćaj u vojsku – običaji, čast i porodični ponos

Nekada je služenje vojnog roka bilo nezaobilazan deo odrastanja svakog mladića u Srbiji. Ispraćaj u vojsku bio je mnogo više od običnog odlaska – to je bio ritual prelaska iz dečačkog u zrelo doba, praćen brojnim običajima koji su slavili čast, hrabrost i pripadnost narodu.

Priprema za ispraćaj – dani ponosa u kući regruta

Ispraćaj u vojsku se planirao i danima unapred. U porodici mladića, spremala se kuća, okupljala rodbina i komšije, pripremala se bogata trpeza. Taj dan nije bio samo događaj za regruta – bio je porodični praznik.

Pečena jagnjetina ili prase, pogača, kolači i domaća rakija bili su neizostavni deo stola.

Majke su pripremale regrutu torbu sa stvarima, a često bi mu ušile molitvu ili ikonicu u košulju, da ga čuva.

Zastava i truba – simboli časti i rastanka

Jedan od upečatljivih običaja bio je nošenje srpske zastave. Regrut, sa prijateljima i rodbinom, išao je kroz selo ili gradsku četvrt, uz pesmu i trubu.

Trubač je bio pozvan da svira pesme poput „Tamo daleko“, „Marš na Drinu“ ili druge patriotske melodije.

Mnogi su na leđima nosili platnenu torbu sa znakom vojske i zakačenu značku ili metalni amblem.

U nekim krajevima se ispred kuće isticala zastava kao znak da se u toj kući „služi otadžbini“.

Darivanje i zdravice

Gosti su regrutu darivali novac, košulje, donji veš ili kozmetiku – sve što mu može zatrebati dok je u vojsci.

Zdravice su bile obavezne. Domaćin ili neko od starijih bi podigao čašu i rekao:

„U zdravlje našeg vojnika! Da služi pošteno, vrati se zdrav, i da ga gledamo u svatovima!“

Majčina suza, očev stisak ruke

Jedan od najemotivnijih trenutaka ispraćaja bio je rastanak sa porodicom. Majke bi tiho brisale suze, često bez mnogo reči, dok bi očevi stisnuli ruku svom sinu i rekli:

„Budi čovek i budi vojnik.“

Taj trenutak nosio je težinu, ali i ponos – jer se znalo da vojska „pravi ljude“.

Okupljanje ispred vojnog odseka ili stanice

Na dan polaska, svi su pratili regruta do vojnog odseka ili autobuske/železničke stanice. Tamo bi se okupilo više mladića iz sela ili kraja, i svi zajedno bi uz pesmu i smeh čekali polazak.

Neraskidivi deo ispraćaja bile su i fotografije za uspomenu – često ispred zastave, sa porodicom, sa prijateljima.

I danas, u sećanjima

Iako je redovno služenje vojnog roka u Srbiji ukinuto, običaji vezani za ispraćaj u vojsku i dalje žive u pričama, albumima i porodičnim sećanjima. Tamo gde se služi vojska dobrovoljno ili kroz obuku, pojedine porodice i dalje čuvaju duh tog dana – kroz mali ručak, porodično okupljanje i tihu želju: „Samo da se vrati zdrav.“

Ispraćaj u vojsku bio je više od odlaska – bio je obred, čast i dokaz pripadnosti zajednici. Taj običaj je ostavio dubok trag u kulturi i sećanju naroda, kao podsetnik da su čestitost, odgovornost i služenje zajednici – vrednosti koje se ne gase.