Običaji za sahrane u Srbiji: Šta tradicija nalaže u teškim trenucima

U Srbiji, sahrane nisu samo čin oproštaja – one su duboko ukorenjeni skup običaja i verovanja koji odražavaju odnos prema životu, smrti, porodici i duhovnosti. Pogrebna tradicija u srpskoj kulturi ima svoje korene još iz predhrišćanskog perioda, ali se oblikovala kroz pravoslavnu veru i narodna tumačenja.

Bez obzira na regionalne razlike, osnova običaja ostaje ista: pokazivanje poštovanja prema preminulom i pružanje podrške njegovoj porodici.

Prvi dani nakon smrti

Nakon što osoba preminine, običaj je da se porodica odmah obrati svešteniku, pogrebnom preduzeću i najbližim rođacima. Telo se priprema za sahranu, obično se oblači u novu, čistu odeću, a u nekim krajevima stavljaju se i simbolični predmeti uz pokojnika (krst, marama, sveća, neke lične stvari).

U kući pokojnika sveće gore do dana sahrane, ogledala se često prekrivaju tkaninom, a televizori i muzika se isključuju. Ove radnje simbolišu pauzu svakodnevnog života i stavljaju fokus na žaljenje za pokojnikom.

Dan sahrane i pogrebna povorka

Sahrana se obično organizuje u roku od 2–3 dana. Na dan sahrane, porodica okuplja rodbinu i prijatelje, a opelo (crkveni obred) se najčešće obavlja u kapeli, crkvi ili na samom groblju.

Tokom opela, sveštenik čita molitve za pokojnikovu dušu, a na kraju obreda kovčeg se spušta u grob, dok prisutni bacaju grudvu zemlje. Uobičajeno je da se nakon toga svi okupe na daći – obroku u čast preminulog.

U nekim krajevima, pre povratka iz pogrebne povorke, voda se prosipa ispred kuće i izgovara se: „Otišla je duša, neka se ništa ne vraća“.

Daća i pomen

Nakon sahrane, organizuje se daća – zajednički obrok za prisutne, koji ima za cilj da spoji porodicu i prijatelje u trenutku tuge. Hrana je često posna, bez muzike ili veselja, uz simbolična jela: čorba, riba, pasulj, hleb i kolače, a na čelu stola se, za pokojnika, ostavlja prazno mesto sa tanjirom i hranom.

Uz obrok, prisutnima se često daju maramica i sveća kao uspomena i simbol sećanja na pokojnika.

Pomeni: 3, 7, 40 dana i godišnjice

Pravoslavna tradicija nalaže da se duši pokojnika služe posebne molitve u danima: treći, sedmi i četrdeseti dan od smrti, kao i na šest meseci i godišnjicu, a svaki od ovih pomena ima posebnu simboliku:

Treći dan - simbolizuje Hristovo vaskrsenje i molitvu za spasenje duše, a na grob se tada iznose sveća, kandilo, žito, vino, med i pogača.

Sedmi dan - označava završetak prve nedelje bez preminulog koga, na ovaj dan, porodica obilazi na groblju.

Četrdeseti dan - ima najveći značaj – veruje se da tada duša napušta zemlju, odlazi pred Božiji sud i dobija konačno mesto. U nekim krajevima, na ovaj dan se za pokojnika pali 40 malih sveća uz onu koja se stavlja u žito i jednu veliku sveću koju pali sveštenik koji drži pomen.

Polugodišnji pomen - održava se u mnogim krajevima, a njegova uloga je da se porodica pomoli Bogu za oprost greha pokojnika.

Godišnji parastos – daje se godinu dana nakon smrti pokojnika ili u subotu koja pada pre godišnjice i ima za cilj da ponovo okupi sve koji su bili na sahrani.

Za svaki pomen priprema se koljivo (žito sa orasima i šećerom), sveća i crveno vino, a po želji i daća u užem krugu porodice.

Običaji posle sahrane i sećanje

U nedeljama nakon sahrane, običaj je da se dom preminulog redovno osvećuje tamjanom, posebno uoči pomena. Sveće se pale u znak sećanja, a u nekim krajevima Srbije se izbegava pominjanje imena pokojnika tokom prvih 40 dana, kako bi se odalo poštovanje.

Porodica pokojnika do navršene godišnjice ne učestvuje u veseljima, slavama i proslavama. U mnogim kućama, crna odeća nosi se najmanje 40 dana, a neretko i do godinu dana, posebno kod starijih generacija.