Znate li gde je i šta radi „Kraljica Panonija“? (2. deo)

Ne dešava se često da jedno minijaturno mestašce u ravnici padne pod nalet hiljada oduševljenih pridošlica. Ali, upravo se to desilo maja meseca 1872. godine, nakon što je general i inženjer Ištvan Tir otputovao u Beč. Uspeo je da privoli cara Franju Josipa da se lično pojavi na otvaranju radova i tako se, već 4. maja, car ukrcao na brod kojim je iz Pešte doplovio do Bezdana.

Mali Stapar, veliki doček i uzdizanje kraljice Panonije 

Tek što je odatle stigao do Sombora, do cara su stigli i pozdravi okupljenih sa obala. Petnaestak kilometara kasnije, u Malom Staparu ga dočekuje (još) nekoliko hiljada oduševljenih, sa sve propratnim rekvizitima dostojnim jednog cara.

Slavoluci, zastave, svečane počasti, te veliki šator podignut specijalno za tu priliku – Mali Stapar je tih dana nalikovao velikom karnevalu. Upriličena je i beseda nadbiskupa kaločko-bačkog, a doček nije prošao ni bez generala Ištvana Tira.

Tir je cara tom prilikom otpratio do mesta početka radova. Franja Josip je imao čast da iskopa prvi grumen zemlje (i to srebrnim ašovom sa drškom od plavog somota) te da, u društvu predsednika ugarske vlade i ministara, potpiše svečani pergament.

Potonji je položen u temelj – ali, ne u temelj kanala, već budućeg spomenika. „Kraljica Panonija“ je, naime, bila zamišljena kao vrsta memorijalnog stuba, koji bi svedočio račvanju većeg i manjeg kanala. Otuda mu je za lokaciju određen proplanak nad ovom raskrsnicom, sa kog bi pogled na statuu bio još grandiozniji.

Sama kraljica je, pak, bila viša od 7 metara, a „ponela“ je uza sebe mač, šlem i štit. Izgledom je podsećala na klasične rimske statue, s tim da joj je sa zapadne strane pridodata ugarska kruna.

Na statui je, sa južne strane, pribeleženo i da ju je podigao general Tir. Ipak, ime vajara koji ju je izlio je do današnjih dana ostalo nepoznato. Spomenik „Kraljici Panoniji“ je okruživala lepa, niska ograda od kovanog gvožđa i, počev od avgusta 1875. godine, kada je kanal Franje Josifa završen, bdela je i nad mostićem koji je vodio do proplanka. Ali, sudbine koje su umele da zadese prave kraljice, nekako nisu zaobišle ni ovu od kamena. „Vladala“ je četiri decenije, pojedini su je poistovećivali i sa Marijom Terezijom, a onda se deo stanovništva ozbiljno pobunio.

Narodno predanje veli da je to bilo 1915. godine. Srpski žitelji su bili ogorčeni na austrougarsku vlast, a svoj prkos su iskalili na kamenoj statui. Vezali su je kanapom, nameravajući da je tako sruše, ali im je pošlo za rukom tek da joj „odrube“ glavu. Glava je skončala u kanalu, a Austrougari su čak obećali nagradu onome ko uspe da je nađe.

Avaj, pošteni nalazači su bili jalove sreće. Glava nikada nije pronađena, ali se u narodu zapatila još jedna legenda: da se ispod statue nalaze kolica sa zakopanim blagom. Postojala je još jedna verzija istog događaja – da se obezglavljivanje „Kraljice Panonije“, sudeći po mađarskim izvorima, dogodilo tek 1919. godine, nedugo po osnivanju Kraljevine SHS.

Kako god bilo, „Kraljica Panonije“ je doživela sudbinu sličnu kanalu kome je manjkalo „komercijalne elastičnosti“. Jedina razlika beše to što je Francov kanal ipak obnovljen. Docnije je postao poznat kao Veliki bački kanal, a njegov mlađi krak kao Mali bački kanal. A o statui povrh njihovog račvanja se nema šta lepo reći: štetu su pretpele i kruna sa zapadne strane, kao i deo štita, de plašta i obe ruke. Ono što je nekada bio natpis sa imenom generala Tira, takođe je izgrebano do neprepoznatljivosti. Štaviše, jedino iole čitljivo jeste gomilica grafita kojima je „ukrašeno“ postolje. Tako je vojvođanska ravnica ostala sa jednim neobičnim testamentom – obezglavljenom kraljicom bez zvanične biografije.

Naslovna fotografija: Gzanag - Сопствено дело, CC BY-SA 4.0,