Tajne pšeničnih polja: zašto su ratari padali u nesvest i ko je prvi u Vojvodini zbućkao pivo?

Ima li boljeg nagoveštaja da je letu došao kraj od grupica najmlađih koji sa rančevima mile do škola?

Vojvodina je jedno od onih mesta u kome vesnici jeseni nisu samo školarci. U ravnicama između gradova i sela, razmileli su se po opustelim njivama i kombajni. Kako dani bivaju sve kraći, tako se sa „odmora“ vraćaju i ratari – osim, naravno, onih koji nisu ni imali odmor.

Ipak, velika je razlika između školaraca i kombajna. Prve škole u zemlji broje tek oko dva do tri veka (ne računajući školske klupe u srednjevekovnim crkvama), ali rituali setve i uzgajanja poljoprivrednih kultura sežu hiljadama godina unazad. Za gotovo sve što ima tako dugu istoriju, s vremena na vreme se otkrije i poneka interesantna pikanterija. Izuzetak nisu ni stabljike koje tradicionalno hrane generacije i generacije Balkanaca.

Njeno zlatno veličanstvo pšenica

Verovatno prva asocija na reč „pšenica“ (makar iz ugla žetelaca), mogla bi da bude – mnogo posla. Razumljivo, jer polja pšenice mnogo i ima, a ipak je ona kraljica vojvođanskih njiva. I to kraljica sa vladavinom dužom od 8.000 godina.

To znači, starija je i od starih Rimljana, koji su svojim dolaskom upotpunili ovdašnji pšenični asortiman. Najstarija sorta (jednozrna pšenica) uzgajala se na prostorima Balkana mnogo pre njihovog dolaska, i to iz jednostavnog razloga: štetočine i bolesti su je zaobilazile, a mogla je da raste i na lošijem zemljištu.

To su potvrdila i arheobotanička istraživanja, koja vele da su najstarije sorte doneli ratari iz starčevačke kulture – orijentacije radi, između 6.200. i 5.400. godine pre nove ere.

Nešto mlađi ratari iz vinčanske kulture (5.700 – 4.500, odnosno 5.300 – 4.500 godina p. n. e.), doneli su takozvanu timofejevu pšenicu – nezgodniju za uzgoj zbog lomljivog klasja i slabijih prinosa. Ipak, pšenica je tek bila u zamahu popularnosti: kako je nastupilo bronzano doba (oko 3.300 godine p. n. e.), tako se i ona rasejala po celoj Evropi.

Za to je bila zaslužna trgovina, koja se u tom periodu poprilično rascvetala. Čak su i arheobotaničari bili pomalo iznenađeni kada su pre tridesetak godina blizu Mošorina otkrili poveću zalihu ugljenisane pšenice. Ispostavilo se da potiče upravo iz bronzanog doba, a kasnije je potvrđeno da je to bila timofejeva pšenica.

Rimljani su vekovima kasnije doneli i „svoje“ sorte, ali se njihovim povlačenjem narod vraćao na starije i proverenije – „proverenije“ u smislu da ne ištu specifične uslove rasta, iako nisu uvek bile lagane za uzgajanje. Recimo, timofejeva pšenica je imala svojih nezgodnosti: osim što narasta do glave prosečnog čoveka (više od 1.7 metara u visinu), od nje ostaje i mnogo slame koju valja pokupiti posle žetve.

Hleb naš nasušni, opasan po život

Do dana današnjeg, savremenim ratarima je ipak je mnogo toga olakšano. Početak jeseni bi bez velikih mašina bio mnogo mukotrpniji, a ne dešava se ni da se skladišta spontano samozapale.

Nekada davno, to je bila realna opasnost po vojvođanskim ravnicama. Ratari inače znaju da je skladištenje pšenice prašnjava rabota, te da u silosima, koliko ima pšenice, toliko ima i prašine. U starim silosima se stoga dešavalo da hrpa te prašine eksplodira, što se širom Vojvodine deogađalo i u praistorijsko doba.

Nešto bolje su prolazili ratari koji su samo padali u nesvest. Naime, u starim silosima i jamama, pored prašine su „uspevale“ i razne vrste gljivica. Njihova specijalnost je bila da proizvedu pozamašnu količinu ugljen-dioksida, koji bi otvaranjem skladišta zapahnuo ratare i nakratko ih omamio.

Imali su, doduše, i pojedini nusproizvodi svoju upotrebnu vrednost. Od slame su se pravili krovovi, a jedna od najstarijih sorti (jednozrna) bila je idealna da se od njene slame ispletu posude i korpe.

Što se setve tiče, nije ni to uvek bila mukotrpna rabota – bilo je dovoljno da se zrna poseju u omanje saksije. Ali, ovako posađena pšenica je imala i naročitu svrhu, kakva bi savremenom rataru retko pala na pamet.

Ječam veli – „biće muško“

Pre nego što su se roditelji hvalili da će imati dečaka ili devojčicu, roditelji koji su živeli u praistoriji su takođe mogli da se hvale da će imati dečaka ili devojčicu. Nedostatak „formalnih“ testova za trudnoću nije bio problem – neformalni su mogli da se nabave na svakoj njivi.

Recept je, pak, došao od drevnih Egipćana, koji su ga praktikovali jer se pokazivao prilično tačnim. Ako bi žena posumnjala na trudnoću, valjalo joj je da u dve saksije sa peskom posadi dvozrnu pšenicu i ječam.

Narednih desetak dana do 2 nedelje, saksije su ženama služile kao „toalet“ prilikom jutarnje male nužde. Desi li se da izniknu ječam i pšenica, budući roditelji su mogli da obnaroduju radosnu vest.

Kuriozitet je i da je ovaj test u čak 70% slučajeva potvrđivao trudnoću. Prilično precizno se moglo ustanoviti i da li detetu valja smišljati žensko ili muško ime: verovalo se (a i dokazivalo) da će dete biti muškog pola ako u saksiji nikne ječam. Iznikne li samo pšenica, roditelji su vrlo verovatno mogli da očekuju devojčicu.

Duga tradicija „soka od ječma“

Kao što su se u međuvremenu batalili „živi“ testovi na trudnoću, tako su lagano nestajale i stare sorte pšenice. Jednozrnu, dvozrnu i timofejevu zamenila je pšenica koju danas znamo kao „meku“, posebno otkako se u agrikulturi koriste savremenije tehnologije.

Bilo je i žitarica koje su popularnost pre dugovale nuklearnim katastrofama nego vrednim ratarima. Takav je slučaj sa speltom, koja je širom Vojvodine takođe klijala hiljadama godina unazad. Međutim, kada je 1986. godine eksplodirala nuklearka u Černobilu, po istraživanjima se moglo čitati da je spelta najmanje ozračena radijacijom.

To je bilo dovoljno da (ponovo) digne galamu oko „najzdravije žitarice“. U isto vreme, imala je pšenica od davnina još poneki (nus)proizvod, a da to nije bila samo prašina ili slama. Kao što je hleb nasušni ostao neizostavni deo svake trpeze, tako je istu teško zamisliti bez „soka od ječma“.

Još poneki arheobotanički tragovi nadomak Mošorina kazuju da se pivo u Bačkoj pilo još pre 4.500 godina. Nešto „mlađa“ je i (nezvanično) prva pivara u ovom delu Evrope, koja je na oko 30 kilometara od Novog Sada postojala pre 2.000 godina.

Danas se samo može nagađati kakvog je ukusa bilo pivo „od pre Hrista“. Arheobotaničari vele da mu je boja često bila crna, da se pravilo od dvozrne pšenice, te da je hmelj postao njegov glavni sastojak tek u srednjem veku. Do tog trenutka se u pivo moglo zbućkati gotovo sve što padne pod ruke (recimo, pelin, bunika ili sir), a jedina veća mana mu beše što je u njemu bilo puno zrnevlja.

To objašnjava i zbog čega se u davnim vremenima pivo pretežno pilo na slamčice od trske. Bio je to jedini način da ga se koliko-toliko isfiltrira, bar dok se u Srbiji nisu otvorile (prave) pivare i pristigli prvi školovani pivari.