Otisnete li se u štrapac po selima širom Srbije, primetićete da većina njih deli poneke sličnosti. Na severu su ravna, a kada iz Vojvodine odmaknete ka jugu, tako i ona lagano napreduju po stepenu brdovitosti.
Uz tu-i-tamo varijacije na temu, tipična srpska sela podsećaju jedno na drugo uglavnom po skromnim okućnicama, dobrodušnim domaćinima, vazduhu koji miriše na plodove voća i ukusima kakvi su po gradovima uglavnom iščezli. Ima i sitnica kojih u mnogim selima nedostaje: uređenih puteva i valjanog javnog prevoza, a u onim skromnijim su i seoske kuće trošnije. A u toj većini srpskih sela, postoji jedno koje baš i ne nalikuje ostalima.
Selo Ljubičevac kraj Kladova, na mestu gde Dunav vijuga tačno uz istočnu granicu Srbije, ne oskudeva ni u putevima ni u uređenim ulicama. Ne podseća ni na tipično srpsko selo, jer je idila u Ljubičevcu malo drugačija: domaćih životinja gotovo da već odavno nema, a tek poneki stariji Ljubičevčanin vodi brigu o svom poljoprivrednom kutku. Ni takvih kutaka nije ostalo mnogo otkako su ih meštani zamenili svojim komfornim rezidencijama.
Dobrodošlica kakve nema ni u jednom drugom selu
Uzane uličice, besprekorno uređene i čiste, prvi su znak da niste u sasvim običnom selu. Ko se ovde zadesi dolaskom zime, pomučio bi se da sretne bilo koga ko bi mu objasnio zbog čega ga na ulazu u selo dočekuje tabla sa natpisom „Dobro došli u evropski Ljubičevac“.
A pre nego što dokuči zbog čega je evropski, trag će mu delimično odati visoke ograde od mesinga i kapije sa kojih ga tu i tamo nadziru čuvari kuća – ali ne domaći, već od gipsa. Prostrane višespratnice iza njih broje stotine kvadrata, odudarajući od slike onih karakterističnih, skromnih srpskih sela.
Sveukupno bi se u Ljubičevcu izbrojalo tek nešto više od oko tri stotine uglavnom raskošnih rezidencija. Njihovih stanara je j0š manje – zvanično, u selu cirkuliše njih oko stotinu, a nezvanično gotovo upola manje. Na ulicama, iako sređenim kao pod konac, retko ima šetača jer je većina Ljubičevčana odšetala u Evropu.
U selo se vrate kako-kad, jer su život ponovo udesili u Austriji, Francuskoj, Nemačkoj ili Danskoj. Skoro dve trećine Ljubičevčana se sretne uglavnom u sezoni godišnjih odmora, i to već godinama i decenijama unazad. Ako ne čitave porodice, onda su u pečalbu otišli makar mlađi.
Zatim su poželeli da delić Evrope dovedu i u svoje selo. Kako su se u njega sve više slivale inostrane valute, tako je i Ljubičevac postajao sve evropskiji.
Kako su opusteli skromni domovi i ulice?
Mada nije jedino selo čiji su meštani otišli put Evrope, samo je Ljubičevac od svih ovdašnjih sela „evropski“. Tako ga je pre koju godinu prozvao nekadašnji prvi čovek mesne zajednice. Već decenijama unazad, Ljubičevac je prilično oskudan po broju radnih mesta, što je većinu primoralo da se otisnu preko grane.
I danas više Ljubičevčana živi i radi u pečalbi nego u rodnom selu. Trend je počeo da se zahuktava još ’60-ih godina prošlog veka, ali je tada u selu još živelo više od 1.000 duša.
Ipak, velike i raskošne kuće sa mesinganim ogradama nisu bile ni u planu. Sa 3 kafane i 4 prodavnice koliko ih je bilo početkom ’80-ih, u Ljubičevac se poslom dolazilo i iz Rumunije i Ukrajine. Tada je, sa više od 1.500 meštana, u selu bilo najživlje.
Posle su došle devedesete, a Ljubičevac je ostao desetkovan. U narednih desetak godina, u selu je (zvanično) ostalo jedva 450 duša – ostale su za boljim životom tragale širom Starog kontinenta. A dok nisu postali Evropljani, Ljubičevčani su o svojim mesinganim ogradama mogli samo da sanjaju.
Iako im domovi i ulice ranijih decenija nisu bile tako puste, teško se ovde mogao udesiti pristojan život. Potom se jedva i preživljavalo, zbog čega su u selu pretežno ostali vremešniji žitelji – njih nešto više od tristotinak. Ipak, brojke sa terena demantuju one zvanične, pa će mnogi reći da u Ljubičevcu danas ne boravi ni njih stotinu. Od nekadašnja četiri dućana, sada je i jedini preostali za njih postao prevelik.
Evropskim putevima do zvezdanog kruga na plavoj zastavi
Dok se njihovo selo u međuvremenu poprilično ispraznilo, Ljubičevčani, a sada i Evropljani, malo po malo su dopunjavali svoje slamarice. Iz mesne zajednice je potom stigao predlog da se skromno seoce uredi, što su meštani – naročito ona većina koja se u međuvremenu skućila van Srbije – oberučke prihvatili.
Devize su se slivale za izgradnju puteva, a pored njih su počele da se uzdižu kuće sa mesinganim ogradama. Njihovi vlasnici su i inače živeli i tamo (po Evropi) i ovde – mada više tamo nego ovde – ali su poneki sada sanjali i da se jednog dana zauvek vrate u svoje selo.
Do tada ih u Ljubičevac pretežno dovode slobodni dani. U mesecima kada se granični prelazi već tradicionalno zakrče, tako i selo kraj Dunava ponovo oživi. Kalendarski su raspoređene i „smene“, u zavisnosti od toga iz koje zemlje pečalbari dolaze: iz Austrije većinom u junu, iz Danske u julu, a iz Francuske u avgustu. Dočekuju ih malobrojni koji su ovde ostali – ili stariji članovi porodice, ili komšije, takođe mahom vremešnije, koje osim Ljubičevca druge adrese nemaju.
Budući da su preko grane već uredili svoje druge kuće, pala je odluka da u selo „dosele“ i zaštitni znak Evrope. Pred zgradom mesne zajednice, pored zastave Ljubičevca i Srbije, zavijorila se i plava zastava sa krugom od žutih zvezdica. A pored dobrodošlice u evropski Ljubičevac na ulazu u selo, tabla sa zlatnim zvezdama otpozdravlja i one koji iz njega izlaze.
I dalje u vrhu po „deviznim rezervama“
Dok Ljubičevac nakratko oživljavaju sezonske posete, tako ga odlasci ponovo učine pustim. Stotine kvadrata kuća ostaju prazne većim delom godine, a ima i onih koji još nisu sigurni da li će se jednog dana uopšte i vratiti. U (pravoj) Evropi će možda ostati i pod starije dane, a još ređe u selo navraća podmladak iz njihovih porodica.
Tek se u zimsko doba otkriva i koliko je Ljubičevac prazan – meštana ostane jedva šezdesetak, a od mladih doslovno niko. Ovde su se skrasili i pečalbari koji su već odradili svoj radni vek, a o onima koji nisu ni odlazili brinu se uglavnom mlađi naraštaji rasejani po Evropi. Tu i tamo pokoji vremešniji Ljubičevčanin brine o svom imanju i o živini, što i nije toliko unosan biznis kada za njim nema potražnje. Otuda svi do jednog mahom žive uz pomoć „deviznih rezervi“ svojih porodica.
Po snegu, ledu i mrazu, ova pusta sezona traje od novembra do marta. Za to vreme, Ljubičevac „hrane“ meštani koji su iz njega davno otišli, a koji će se ponovo sresti – kada iz Evrope pristignu da bar nakratko prošetaju uređenim ulicama svog evropskog sela.
Foto: Freepik/boggy
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
