Wartburg 353: relikt podeljene Evrope i ujedinjenih jugonostalgičara

 „Wartburg limuzina, najduža mašina, čet’ri metra ima i pet meteri dima...“

Ovako su pevali „Ateisti“ još sredinom ’90-ih. Pankerski omaž „limuzini“, koja se kotrljala ulicama svakog grada u Srbiji, učinila je tu limuzinu besmrtnom. A sve i da je danas po pravilu stavljamo u red oldtajmera, sećaju se ljudi kao da je juče bilo.

I baš zbog onog „pet meteri dima“, Wartburg ste mogli da prepoznate i pre nego što ste ga ugledali. Vizuelne efekte su pratili i zvučni, pošto je „najduža mašina“ vrlo karakteristično brundala dok se kotrljala u oblačićima dima.

Nekada je taj prizor bio uobičajen na našim ulicama. Danas su limuzinu odmenile mnogo savremenije, veće i udobnije, ali sigurno bi je se setio svaki samoproklamovani jugonostalgičar.

Limeni bejbibumer

Pre tačno šest decenija, 1966. godine, počela je serijska proizvodnja modela Wartburg 353. Rodio se u fabrici u nemačkom gradu Ajzenahu, sa idejom da nasledi model Wartburg 311. U Istočnoj Nemačkoj, gledali su ga kao moderni porodični automobil, a u narednih 20 godina, proizvedeno je približno 1,2 miliona primeraka.

Wartburg 353 je ponajpre postao lokalni „selebriti“, dok se kotrljao sa one strane Gvozdene zavese. Iz današnje perspektive zvuči smešno, ali Nemcima je njihova limuzina i te kako značila.

Dakako, Istočna Nemačka je bila socijalistička zemlja, ali kupovina automobila, pogotovo pre šezdesetak godina, nije mogla da se svede na beskrajno biranje između modela i konjskih snaga. Ponuda je bila ograničena, a porodice su, zbog kontrolisane proizvodnje, na svog ljubimca čekale godinama.

Wartburg limuzina je takav trend donekle pretila da pošalje u istoriju.

Izgleda moderno, ali zvuči „old school“

Iz neke davnije perspektive, Wartburg 353 je zapravo bio prilično tehnološki potkovan. Ono što danas izgleda kao limena kutija sa oštrim, kockastim ivicama, bilo je sasvim u skladu sa dizajnom na izmaku ’60-ih godina prošlog veka.

Sem toga, cilj je bio da Wartburg 353 bude svojevrsno otelotvorenje jednostavnosti i funkcionalnosti. Zbog toga je ispod karoserije „spakovan“ motor starije generacije: trocilindrični dvotaktni agregat od 993 kubika.

Pošto je bio lagan za održavanje, popravku i zamenu, motor je sasvim odgovarao uslovima tadašnje planske ekonomije. Ali, jednostavnost je dolazila u paketu sa onim karakterističnim zvukom: apsolutno niste mogli da pomešate Wartburg sa bilo kojim drugim automobilom. Dvotaktno tandrkanje, uz nezaobilazne oblačke dima, najavljivalo je limuzinu mnogo pre nego što bi se pojavila u vidnom polju. Pa ipak, imala je (ako zanemarimo audiovizuelne efekte) i pristojne adute.

Pre svega, Wartburg 353 je bio prostran i sa velikim prtljažnikom – klasični porodični automobil na prednji pogon. Ako biste ga poredili sa Trabantom, odneo bi pobedu i po pitanju komfora i po pitanju veličine.

Dobrodošao u SFRJ...

Mada mu je Nemačka bila domovina, Wartburg 353 se izvozio i u druge evropske zemlje. Više od polovine ukupne proizvodnje je tako završilo i u Poljskoj, Mađarskoj, Bugarskoj i Jugoslaviji.

Štaviše, ovde se tako lepo odomaćio, da ste ga viđali doslovno na svakom koraku.

Vozio se do posla i nazad, vozile su ga porodice na more i na duža putovanja. Ovo je ipak bilo društvo ponešto drugačije od nemačkog – manje su se gledale kubikaža i tehnikalije, a malo više ono što je automobil mogao da preturi preko pleća.

A da li zbog onih specijalnih efekata ili zbog nečeg drugog, Wartburg 353 se lepo odomaćio i u popularnoj kulturi.

...I na novosadsku pank scenu

„Maori i crni Gonzales“ je bio tek debi album pank sastava Atheist Rap. Ali, nije trebalo mnogo, a „Wartburg limuzina“ je praktično stigla do mejnstrima.

Naravno, „Ateisti“ su u svom duhu nahvalili junaka balkanske svakodnevice:

„Jes’ da motor gori, ali zato piči, pa se svaki šofer sa Wartburgom diči! Šasija mu čvrsta, debela dva prsta, ’mortizeri tvrdi, stradala mi krsta...“

Baš kao i samu „limuzinu“, nije bilo poštenog Novosađanina koji od reči do reči nije znao tekst ove pesmice. Ali, 353 je kad-tad morao da počne da otkriva svoje mane.

Kao problem se ispostavilo upravo ono što je bučnog četvorotočkaša činilo tako funkcionalnim. Malo po malo, prepoznatljivo brundanje motora je valjalo ispratiti u istoriju.

Poslednji pokušaj da se uhvati voz

Tokom ’70-ih i ’80-ih, proizvođači automobila diljem zapadne Evrope su prigrlili još modernije, četvorotaktne motore. Iz nekog razloga, Wartburg 353 nije podlegao ovom trendu – ostajao je veran svom dvotaktnom čangrljanju.

Pored toga, zapadnija tržišta su redom pooštravala propise o emisijama izduvnih gasova. Za Watrburg limuzinu je to značilo i da više neće moći tako lako da se „provuče“ prilikom izvoza.

Inženjeri su, doduše, pokušavali da iznađu neko optimalno rešenje. Ali, „štucalo“ je ponajviše zato što je Istočna Nemačka, usled ograničavajućih ekonomskih dometa, ograničavala i usklađivanje sa modernim standardima.

Rasplet se nazreo tek kada je Volkswagen uzeo Wartburg pod svoje. Od 1988. godine, novi model, Wartburg 1.3, najzad se okitio četvorocilindričnim četvorotaktnim motorom zapremine 1,3 litra.

Penzija? Možda ipak ne

Iako se ovo u tehničkom smislu moglo opisati kao korak napred – nije bilo dovoljno.

Osim tehnologije, ubrzavala se i istorija. Kada je pao Berlinski zid, više nisu postojale Zapadna i Istočna Nemačka. Sukladno tome, nije više bilo ni tržišta na kojem je Wartburg decenijama suvereno držao svoju poziciju.

Fabrika u Ajzenahu je kako-tako pokušavala da preživi, ali uzalud. 10. aprila 1991. godine, sa trake je sišao poslednji Wartburg 353.

Pogon je nakon toga preuzeo Opel i time je, bar naizgled, bučna limuzina otišla u istoriju – osim što nije sasvim.

Sačuvali su ga vlasnici u svojim garažama, kao još jedan relikt „onih“ vremena. Poneke limuzine su brižljivo restaurirane, pa su se pojavljivale na susretima oltdajmera. I nije bilo tako samo u nekadašnjoj Jugoslaviji. Ako bi se pogledali aktuelniji podaci sa nemačkih puteva, na njima se i dalje kotrlja više od 9.000 Wartburga.

A jugonostalgičari umeju i da se pohvale, makar time što su svoju limuzinu sačuvali od zuba vremena. Sve i da nije imao velike šanse – sa tehnološke tačke gledišta prvenstveno – izgleda da je Wartburg previše „žilav“ da bi ga za vjek i vjekov ispratili u penziju.