Godine 1958., nekoliko malih, pirotskih zadruga udružilo se u jedno malo veće – zanatsko preduzeće koje se bavilo šivenjem i popravkom odela. Na samom početku nisu imali ni „standardno“ radno mesto. Radnici, njih ukupno 74, na posao su odlazili u pirotske kafane, a sistem rada je funkcionisao po principu „neko poruči - radnik sašije ili opravi“.
Na stranu što nisu imali kancelarije i pogone u pravom smislu te reči, već nisu imali ni prostor gde bi dotični mogli da se usele. Ali, svi do jednog, i muškarci i žene, imali su ideju i mnogo dobre volje. Ako nisu imali fabriku, zašto je ne bi sagradili sami?
Za desetine krojača i krojačica, to je značilo da će u narednom periodu raditi punom parom, i to duplo. Pre podne su sedali za mašine, a potom odlazili na gradilište izvan Pirota – i tako svaki radni dan, naredne četiri godine.
Toliko je bilo potrebno dok nisu iznikle prve dve proizvodne hale. Za to vreme, radnice i radnici su pristali da rade bez finansijske nadoknade, izbrojavši ukupno 24.000 radnih sati. Izbrojali su i naknade kojih su se odrekli: ukupno 55 mesečnih plata. A u narednih deceniju-dve, njihova fabrika je postala jedna od najvećih u SFRJ.
„Uradi sam“, od temelja do krova
Ono što je danas praktično nezamislivo – da se radnici dobrovoljno upute na gradilište – pre 60 godina je u Pirotu bila svakodnevica. S obzirom na ime koje je proslavilo i radnike i grad (a naposletku i čitavu tekstilnu industriju), ta svakodnevica je Piroćancima ostala u lepom sećanju. Štaviše, bilo im je za ponos što su za pokretanje i razvoj industrijskog giganta mahom sami bili zaslužni.
Od onih nekoliko malenih zadruga nastala je narednih godina Industrija odeće „Prvi maj“. Radnički san je postao stvarnost i kada se „Prvi maj“, nasuprot narudžbinama, okrenuo tržištu, a uporedo sa fabričkim halama, radnici su sagradili i fabrički restoran, park, sportske sale i terene, kao i izložbeni paviljon.
Tekstilni gigant je naposletku više nalikovao hotelu nego fabrici. „Prvomajci“ i „prvomajke“, kako su ih kasnije nazivali, izneli su svoju fabriku od kopanja temelja do krečenja. A ono što su sanjali, to im se i ostvarilo, jer su ih tokom radnog dana, osim posla, sačekivali doručak, odlazak kod lekara i šetnja parkom. I da – posao je bio urađen na vreme, što su mnogi pripisivali upravo tome što je „Prvi maj“ imao jedinstveni moto: „Fabrika ne sme da bude siva, bezbojna, odbojna, ona mora da ima svoj cvet, miris, dušu i srce. Ona treba da mami radnika“.
Ovo su bile reči tadašnjeg direktora, koga su radnici izabrali još pre iskopavanja temelja. Ali, bila je to i kultura rada kakva se do tada u Srbiji još nije viđala. Dakako, radnici su kasnije dobijali svoje plate, za koje se mahom govorilo da su skromne. Ipak, „Prvi maj“ je bio jedan od primera koji je potvrdio da novac nije (uvek) najvažniji.
Nekada kopanje temelja, sada – manikir i frizura
Pre svega, dosta sredstava se i dalje izdvajalo za izgradnju. Do sredine ’80-ih, na mapi više nije bio samo Pirot, već i druga mesta širom Srbije: od Vlasotinca i Babušnice, do Bujanovca, Bele Palanke i Bora. Za to vreme, Pirot je dobio nove hale za proizvodnju konfekcije i trikotaže, mlađi više nisu morali da odlaze iz svojih mesta, a posla je sada bilo i za žene.
„Prvi maj“ je do tada već imao svoj muzej i biblioteku, opravdavajući time i onaj moto da fabrika ne sme biti siva i odbojna. Ali, sredina ’80-ih je donela i nove rekorde. Uloženo se vraćalo kroz prihode, koji su u to vreme bili među najvišim u tekstilnoj industriji. Širom cele Jugoslavije, „Prvi maj“ je imao više od 130 prodavnica. Odeća je, pritom, „putovala“ po Evropi, ali i šire: u Nemačku, Francusku, Sovjetski Savez, Čehoslovačku, Libiju, Irak, Alžir, Švedsku i Ameriku.
Onako kako se poslovalo u „Prvom maju“ bilo je, praktično, izuzetak u gotovo celoj SFRJ. Za to što su od svojih plata odvajali za unapređivanje fabrike, „prvomajci“ su imali svakojake udobnosti – za njihove đake i studente su se nabavljale knjige i finansirale stipendije, manji mališani su imali plaćena obdaništa, a mame i tate su za letovanja izdvajali tek 30% cene. Na odmor se išlo do Jadrana i Ohridskog jezera, ali i do Stare planine i banja širom Srbije. A novca za sve to je bilo zahvaljujući i samim zaposlenima, koji su 10% zarade izdvajali za „zajedničke potrebe“.
Sem toga, o udobnosti se vodilo računa i na radnom mestu. Moglo se učiniti da ste, umesto na posao, došli na kakvu izložbu: sa zidova su vas posmatrali slikarski radovi, namenski stvarani za hale „Prvog maja“. Sa razglasa se, pak, čula muzika koju su sami radnici birali, a bilo je i ovakvih scenarija: da sa posla izađete sa novom frizurom koju su vam udesili u fabričkom frizerskom salonu, ili da za mašimama vidite tip-top sređene „prvomajke“, sa sve šminkom i manikirom.
Fabrika snova, pesme i fiskulture
To što se na radncima nije štedelo, bilo je zahvaljujući paroli „zadovoljan radnik = veći doprinos u proizvodnji“. Malo je reći da je ovakva humanizovana fabrika bila pun pogodak – kako za produktivnost, tako i za „prvomajce“ koji su, po sopstvenim rečima, uživali u svom poslu. Ali, to nije značilo da im pogodnosti sleduju bez ikakvih obaveza.
Doduše, i te obaveze su zvučale prilično ugodno: trebalo je, recimo, biti redovan na časovima fiskulture ili odslušati koncert koji nije baš uvek bio po svačijem ukusu.
Sve je to, takođe, išlo u rok službe promovisanju kulture i brige o zdravlju „prvomajaca“. Tako bi svakog jutra u osam časova do fabrike dolazio trener i pokazivao vežbe za razgibavanje i relaksaciju. Na sve to, podrazumevale su se i redovne posete zdravstvenoj i stomatološkoj ambulanti. A da „prvomajcima“ fiskultura nije teško padala, svedoči i to što su neki ovu naviku poneli i svojim kućama.
Za ’80-te godine prošlog veka, „Prvi maj“ je prevazišao sva očekivanja. Za radnike je bio „fabrika snova“, a za jugoslovensku ekonomiju – jedno od imena koje se još dugo neće zaboraviti. Ali, dok su se Jugosloveni (a pogotovo Piroćanci) ponosili tekstilnim gigantom, neprijatna iznenađenja su bila tu, odmah iza ćoška. Nizala su se jedna za drugim – počev od požara koji je progutao delove fabrike, pa do tranzicije koja je „Prvi maj“ ostavila potpuno neprepoznatljivim.
Nastaviće se...
Naslovna fotografija: Istorijski arhiv Pirota
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
PRIVATAN SMEŠTAJ VILA JOVANA
