Kada je pre jednog veka zaigrala na daskama beogradskog pozorišta, verovatno nije slutila da će se u Srbiji zadržati i čitav vek kasnije. Promenila je samo lokaciju, pa se iz Beograda preselila u Novi Sad. A kada je prvi put ušla u tamošnje Srpsko narodno pozorište, potonje još nije imalo ni pravu baletsku scenu.
Na to je tačku stavila upravo ona – balerina sa „pedigreom“ i devojka čije ime se danas ne čuje toliko često. Štaviše, kada biste prosečnog Beograđanina (a onda i Novosađanina) pitali ko je Marina Olenjina, sva je prilika da bi samo zbunjeno zavrteo glavom. Novosadska kulturna scena joj se, ipak, u nekoj meri odužila: u oktobru 2011. godine, otkriven je spomenik u obliku bele, graciozne figure. Od tada se Marina večito nastanila u Novom Sadu, pred kućom u kojoj je plesače prvi put okupila na baletskoj sceni.
Sa baletom je, doduše, počela podalje od Novog Sada. Rođena je u (tada) Ruskoj Imperiji, kao Marina Mihalovna Olenjina – porodica joj je živela u Moskvi, a Marina je na svet došla 1897. godine. Nije bilo ničeg neobičnog u tome što je pokazala interesovanje za ples. Otac joj je radio kao operski reditelj, a i mati je slovila za vrlo obrazovanu ženu.
Čak je i očev brat – a Marinin ujak – bio dobro poznat u kulturnom miljeu. Glumci širom sveta se i danas susreću s njegovim imenom, jer je Konstantin Stanislavski svojevremeno kreirao sistematizovani pristup glumi – sistem koji je, najzad, po njemu dobio ime. Tako je i Marina odrasla muzički dobro potkovana. Majka joj je svirala klavir, ali Marina se ipak opredelila za drugačiju vrstu izvedbe.
Pošla je put Sankt Peterburga, gde je upisala i završila baletsko koreografsko učilište. Ali, ruska revolucija koja se zahuktala 1917. godine oterala je Marinu u izbeglištvo. Poput mnogih Rusa koji su masovno napuštali zemlju, i Marina je krenula za njima – u njenom slučaju, u pravcu severozapada.
Beg od revolucije i nova adresa na pozorišnim daskama
Nije mnogo vremena prošlo, a mlada balerina – sada sa prebivalištem u Kraljevini SHS – pridružila se 1923. godine članovima beogradskog baleta. No, trzavice je nisu zaobišle ni na novoj adresi. Čim je Beograd 1941. godine pao pod nemačku okupaciju, Marina se sa suprugom sklonila u Crnu Goru.
Ni to nije mnogo vredelo, jer je nedugo nakon toga pronalazi italijanska fašistička vojska. Marina biva uhapšena i zatvorena u logor u Skadru, ali joj je pošlo za rukom da odatle i pobegne. Priklonila se potom partizanima i uz njih ostala sve do kraja rata.
Čak i u tim smutnim ratnim godinama, Marina Olenjina je radila ono što je najbolje znala. Osnovala je „Narodno oslobođenje“, tačnije – pozorište u kome su se, nakon osnivanja partizanskog pokreta, okupili pozorišni ljudi. Marina je na sebe preuzela i osmišljavanje koreografije, a sve je to prilagodila potrebama narodnooslobodilačkog rata.
Dakako, i sama je u „Narodnom oslobođenju“ igrala baletske predstave. Ali, narednih godina ju je čekala još jedna promena adrese: godine 1950., Marina prelazi u novosadski SNP. Nije ovoga puta došla sama, jer je sa njom pošla i grupica balerina i baletana. Bilo ih je tridesetak i, sudeći po plesačkom stažu, mogla je to da se nazove prilično skromnom grupom. Iza sebe su imali tek nekoliko godina iskustva, ali za Novi Sad – koji tada još nije ni imao baletsku scenu – i to je bilo sasvim dovoljno.
U Novom Sadu, po drugi put
Preselivši se severno od Save, Marina nije odredila samo ostatak sopstvenog života. Još pre nego što je sa sobom dovela grupu plesača, u Srpskom narodnom pozorištu se otvorio prozor novoj inicijativi: da ova kuća dobije zasebnu, baletsku scenu.
Umetnička igra je u pozorištu već postojala, s tim da je pretežno bila vezana za operske komade. Negovao ju je Klemens Klemenčić, gospodin koji je, osim koreografa i igrača, bio i glumac, reditelj i pevač. Klemenčić je na sebe preuzeo pripremu svih koreografskih tačaka za opere, operete i dramske komade s pevanjem, pa je pored toga još pripremao igrače i sam igrao u predstavama.
Iako je i Klemenčić još krajem ’20-ih godina pokušavao da sačini baletsku scenu, taj poduhvat je morao da sačeka do završetka Drugog svetskog rata. Opera SNP-a je obnovljena 1947. godine, pa se tada još više istakla potreba za profesionalnim igračima. Najpre je formiran baletski odsek (u okviru tadašnjeg Dramskog studija), a interesantno je da je SNP do 1950. godine imao samo jednu angažovanu balerinu, Irenu Kiš.
U februaru iste godine, tadašnji upravnik pozorišta je dao zeleno svetlo za održavanje audicije. Na nju su, iz Beograda, stigla i 24 člana umetničkog ansabla Centralnog doma JNA – iste one grupe koju je vodila Marina Olenjina. Ansambl je, dakako, primljen, i već 8. marta 1950. godine, zvanično je osnovan balet Srpskog narodnog pozorišta.
Nije mnogo prošlo ni do prvog baletskog izvođenja – tek dva i po meseca. Tada je, 25. maja iste godine, novosadska publika mogla da pogleda „Šeherezadu“ Nikolaja Rimskog-Korsakova. Od tog trenutka, u Srpsko narodno pozorište su se „doselile“ i druge baletske predstave, a sve to pod vođstvom prve šefice i pedagoškinje, Marine Olenjine.
Uz nju je novosadski balet dobio svoju prvu stalnu postavku, a ona je poslužila i kao temelj za buduće sastave baleta. Marina Olenjina, kao umetnički rukovodilac ove grupe, ostala je na njenom čelu narednih pet godina.
Sa scene je otišla nakon što je počelo da je izdaje zdravlje. Kasnije je u nekom trenutku ponovo promenila adresu, budući da se kao mesto njene smrti navodi Beograd. Preminula je 1963. godine, i od tada se njeno ime u Novom Sadu relativno retko čulo. Ipak, pojavila se ispred Srpskog narodnog pozorišta još jednom, ali ovoga puta bez namere da „ode“.
Godine 2011., svečano je otvoren spomenik ukrašen belim mermerom. Priklano je dobio mesto ispred zgrade SNP, a s obzirom na elegantan položaj figure, lako je pretpostaviti da je podignut u čast balerini. Inicijativu je nekoliko godina ranije pokrenulo Udruženje baletskih umetnika Vojvodine, sa ciljem da ime Marine Olenjine ipak ostane upamćeno. A ako je Novosađanima njeno ime do tada mahom bilo nepoznato, sada će se možda i prisetiti – kada im neko pomene statuu balerine koja ih posmatra sa Pozorišnog trga.
Foto: GoogleMaps printscreen
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
