• Početna
  • O Srbiji
  • Okruzi
  • Info kutak
  • Magazin
  • Reference
  • Kontakt
  • Od svetskog putnika do oca srpskog teatra – ko je bio Joakim Vujić?
    15.10.2020

    Od svetskog putnika do oca srpskog teatra – ko je bio Joakim Vujić?

    Kada je 1835. godine osnovan prvi teatar u Srbiji, spisatelj i prevodilac Joakim Vujić udesio je prvu pozorišnu predstavu. Otuda se i njegovo ime vezuje za začetke pozorišnog života u našoj zemlji. Međutim, biografija ovog književnika i za ono vreme je bila nesvakidašnja – kao učitelj, pisac i svetski putnik, najmanje je vremena proveo u Srbiji.

    Na putešestvije se otisnuo već u gimnazijskim danima. Školovanje, a nakon toga i učiteljska i pravna služba, vodili su ga širom tadašnje Kraljevine Ugarske. Iako se često vraćao u rodni grad, stigao je videti sveta od Afrike do Male Azije. Pisao je i prevodio, protivrečio književnoj eliti, ali je doveka ostao posvećen umetnosti i teatru.

    Pravnik, filozof i veliki poštovalac pozorišta

    Joakim Vujić, rođen 1772. godine, potekao je iz porodice hudožnika – otac mu je bio sitni trgovac i sapundžija. Njegov rodni grad Baja pripadao je Bačko-bodroškoj županiji, tada upravnoj jedinici Kraljevine Ugarske. Vujić je školovanje započeo u slavenoserbskoj školi, a u Novi Sad prelazi da izučava latinski i nemački jezik.

    Gimnazijske dane, a zatim studije prava i filozofije, pohađao je u Segedinu, Ostrogonu i Požunu – današnjoj Bratislavi. Ovde se rađa i Vujićeva ljubav prema teatru, jer pozorišne predstave nije propuštao. Susret koji će na njega ostaviti utisak dogodio se 1795. godine u Beču: upoznavši Dositeja Obradovića i ideju prosvetiteljstva, tek svršeni student odlučuje da se otisne na put.

    Naredne dve godine boravio je u Karlovcu, Zagrebu i Novom Sadu. Službu je isprva nalazio kao advokatski pisar, da bi krajem 1797. godine u Somboru završio učiteljski tečaj. I ovo uposlenje nosio je svuda sa sobom, podučavajući u školama širom Kraljevine Ugarske.

    Avanture i putešestvija učitelja Vujića

    Od 1801. godine počinje i Vujićev istinski nomadski život. Obreo se u Trstu, gde je kao privatni učitelj predavao srpskim đacima. To mu je narednih godina omogućilo i putešestvija po Italiji, mada je i sam učitelj Vujić pored toga ostao đak.

    Kako je u Italiji učio jezike, ubrzo je počeo da podučava na nemačkom. Ono što mu do kraja nije davalo mira bio je avanturistički duh. Za sobom je već imao staža i u pravnim vodama, te odlučuje da se prijavi kao pisar na jednom brodu. Od prosvetitelja i domaćeg učitelja, Joakim Vujić postao je pustolov: obišao je Peloponez, Malu Aziju, Carigrad i Krim, doplovio do Soluna i potom na afrički kontinent. Zatekavši se na obali Nila, svestrani učitelj i pravnik sada je gledao lov na krokodile.

    Udesilo se, međutim, da ga je usput zatekao i okršaj. Na povratku u Trst, Vujićev brod se našao na meti turskih razbojnika. Potom je kratko boravio i u Italiji, te iz Trsta već 1805. godine odlazi u Peštu.

    Bavio se pritom i spisateljsko-pedagoškim radom – iste godine u Budimu izlazi njegova „Francuska gramatika“. Kratko je radio kao pravnik i učitelj, da bi 1806. godine pristigao u Zemun.

    Činilo se u to vreme i da se na trenutak zasitio lutanja. Planirao je da ostane u Srbiji, te se uposlio u zemunskoj osnovnoj školi. Ovde ga je, međutim, dočekala i drugačija „služba“ od one za koju se isprva prijavio: sukob sa lokalnim protom, a potom i optužbe za saranju sa ustanicima i Dositejem Obradovićem, odvode ga u istražni zatvor gde je odležao pola godine. Našavši se iza rešetaka, Joakim Vujić se latio spisateljskog i prevodilačkog rada, ali ga zbog sukoba sa zakonom nakon Zemuna šalju u rodnu Baju.

    FotoMagyar Műszaki és Közlekedési Múzeum / Archívum / Negatívtár / özv Venczel Jánosné gyűjteménye

    Pohvale, priznanja i pozorišni pionirski rad

    U narednom periodu Vujić će ponovo boraviti na teritoriji Kraljevine Ugarske. 1810. godine, u Sentandreji se oženio Pelagijom Manojlović, bogatom udovicom pored koje nije morao brinuti o novcu. Zbog toga se, osim učiteljske službe, mogao baviti i spisateljskim radom, iako ga brak, kako je kasnije shvatio, nije činio srećnim.

    Iste godine Vujić objavljuje i roman „Aleksis i Nadina“. Intenzivno se bavio književnim i izdavačkim radom, zalažući se pre svega za očuvanje slavenoserbskog jezika. Naglašavao je značaj pravopisa, ne zapostavljajući ni važne rasprave o jeziku i književnosti. To mu je donelo i priznanje za kulturni i prosvetiteljski rad, koje mu je car Franc I svečano uručio pred Većem Peštanske županije marta 1813. godine.

    Sve više je bio angažovan i u pripremama pozorišnih predstava – jedna od njih bila je i „Crni Đorđe ili Zauzeće Beograda od Turaka“, a njeno izvođenje septembra 1812. godine u „Rondeli“, zgradi Mađarskog nacionalnog pozorišta u Pešti, donelo mu je slavu kakvu je malo ko očekivao.

    Iako izvedena na mađarskom jeziku, predstava je među ondašnjom srpskom publikom izazvala nezapamćene ovacije. Nekoliko meseci kasnije, Vujić odlučuje da napusti posao učitelja – zbog supruginog bogatstva nije morao brinuti o novcu, te se posvetio prevođenju, pisanju, izdavaštvu i radu u teatru. Ponesen oduševljenjem publike sa scene peštanske „Rondele“, Vujić je avgusta 1813. godine na istoj pozornici priredio i „Kreštalicu“ – prvu građansku pozorišnu predstavu na srpskom jeziku. U njoj su se peštanskim đacima i samom Vujiću na sceni pridružila i tri profesionalna glumca. Prve su o tome sa velikim ushićenjem pisale „Novine serbske iz carstvujušče Vijene“ Dimitrija Davidovića, dok su predstavom na svom jeziku bili oduševljeni i Srbi.

    Gostovanja su potom usledela i u Temišvaru, Budimu, Segedinu, Baji, Pančevu, Zemunu i Novom Sadu. Sve do 1823. godine Vujić je živeo u Sentandreji. Iste godine je na kratko posetio i Srbiju, ali ga rad u teatru i organizovanje pozorišnih predstava nije zadržavalo na jednom mestu. O svom nomadskom životu, pak, pisao je u knjizi „Nove zemljeopisanije“. 1828. izlazi i „Putešestvije po Srbiji“, a četiri godine nakon toga, podnevši očajanje zbog neuspelog braka, Joakim Vujić napisao je i autobiografiju.

    Prvi direktor Knjažesko-serbskog teatra

    Godine 1833., Vujić se ponovo našao u Srbiji. Većinom boraveći u Kragujevcu, narednih godina ostaje u službi kneza Miloša Obrenovića. Za razvoj teatra u Srbiji, ovo su bile i najznačajnije godine Vujićevog rada: po kneževom pozivu priređivao je predstave na dvoru, a već u jesen 1834. postaje direktor Knjažesko-serbskog teatra.

    Vujićev rad je u to vreme označio i začetak srpske pozorišne tradicije. Profesionalni teatar u pravom smislu reči još nije ni postojao – predstave su bile skromne, a sam Vujić bio je i direktor, reditelj, dramaturg, glavni glumac i prevodilac. Iako je od srpskog vladara bio stariji gotovo celu deceniju, knez Miloš ga je oslovljavao kao „sina“. Tako mu je uzvraćao i Vujić, nazivajući ga „otac slatki“.

    Ipak, odlaskom kneza sa vlasti, ni direktor teatra više nije imao podršku te je morao napustiti Srbiju. Do 1839. godine ostaje i bez penzije, a iduće godine, nakon što se na kratko uputio u rodnu Baju, izgubio je i porodični dom. U velikom požaru koji je tada zahvatio ceo grad, izgorela je i Vujićeva roditeljska kuća sa bibliotekom.

    Naredne godine stoga će ponovo provesti u lutanju. Na putovanjima po Moldaviji i južnoj Rusiji nastalo je još Vujićevih putopisa, da bi se 1842. godine ponovo vratio u Srbiju. Poslednjih nekoliko godina proveo je u Beogradu. Živeo je u teškom siromaštvu i oskudici, što za učitelja, koji je svojevremeno pisao o tome kako da se postane bogat „i svoja kesa napuni“, beše preoket sudbine.

    Ipak, njegova dela u ono vreme rado su se čitala – od prevoda, putopisa i rasprava o pravopisu, do knjiga o prirodnim naukama. Za svoje vreme bio je veoma obrazovan i učen, a pored srpskog jezika govorio je nemački, latinski, mađarski, italijanski, francuski, ruski i engleski jezik.

    Znali su ga, međutim, i po večitoj sklonosti raspravama sa ondašnjom naučnom i književnom elitom. Iako po prirodi nestalan i vazda pustolovnog duha, ovaj slaveno-serbski literator, kako je sam sebe potpisivao, uvek je ostao veran pozorištu. Joakim Vujić preminuo je u Beogradu 1847. godine, a kao mnogozaslužni za rod sahranjen je na starom tašmajdanskom groblju nedaleko od crkve Svetog Marka.

    *Naslovna slika: Univerzitetska biblioteka / Pozorište kod Srba