Devojka pod imenom 75744 – jedina Beograđanka koja je pamtila susret sa Jozefom Mengeleom

Kada je februara 1979. godine obznanjeno da je preminuo jedan od najvećih zločinaca 20. veka, vest je dočekana sa izvesnom dozom podozrenja. Nije mnogo pomogla činjenica da je dotični godinama unazad nekoliko puta menjao ime. Nevernim Tomama je to bio dodatni podstrek za sumnju, dodatno potpirivanu narednih petnaestak godina.

Svako malo su padala svedočanstva da je „Volfgang Gerhart“ viđen po raznim stranama sveta. 16 godina nakon njegove smrti, u Gerhartovu smrt nije verovala ni Ljubica Šarolić.

Doktora je upoznala davno, dok se još bavio svojom „naukom“ pod protekcijom nemačkog SS-a. U to vreme, početkom 1942. godine, još uvek se predstavljao svojim pravim imenom i prezimenom. Ljubica je bila jedina Beograđanka koja ponešto zapamtila o susretu sa njim, jer je jedina imala sreće da taj susret preživi.

Raspevani oficir i njegov bič

Školska 1942.-’43. godina je za Ljubicu Šarolić prekinuta negde na polovini: iz školske klupe je odvedena na tronedeljni put. Bila je tek dvanaestogodišnjakinja, jedna od pet ili šest Jugoslovenki koje su iz Ljubljane te zime pošle u Aušvic.

Ljubica i njene sunarodnice, ispostaviće se, bile su u manjini. Sećanje na put ju je i decenijama kasnije relativno dobro služilo – moglo je biti negde u Beču kada se njihovom vagonu priključilo još nekoliko, od kojih su svi pripadali takozvanom „jevrejskom transportu“.

„Jevrejski transport“ je, pak, bez oklevanja odvežen do poslednje stanice, do komora iz kojih se više nije izlazilo. Nakon tri nedelje u vozu, Ljubica je sa malobrojnim ostatkom putnika produžila do rampe „Birkenau“.

Imala je i tu donekle sreće, ako se uopšte tako može reći. Ali, nije joj bilo teško primetiti čoveka u uniformi sa bičem u rukama; doduše, manje zbog uniforme i biča, a više zbog toga što se tim bičem udarao po čizmi i hodao pevajući ariju iz Toske.

Nije bilo teško primetiti ni da je jedna noga u ovog oficira bila pomalo kriva. A bio je, makar spram ostalih, iznenađujuče srdačan.

Već po službenoj dužnosti, ostali su se na prvi mah prepoznavali po zlu koje „probija kroz kožu“. Po tome ih je upamtila i Ljubica Šarolić – ali, ne i srdačnog dr Jozefa Mengelea.

Oči u oči sa lekarom „svetskog glasa“

Bio je taj Mengele i vrlo detaljan u selekciji pridošlih. U tom trenutku je Ljubica uočila njegovu inače poznatu fascinaciju: svakog zatvorenika je pažljivo zagledao u oči, a crnokosa dvanaestogodišnjakinja sa plavim očima mu je odmah probudila znatiželju.

Pomislivši da je Jevrejka, pitao je Ljubicu odakle je. Kako je pomenula Jugoslaviju, tako je Mengeleovu znatiželju zamenilo razočaranje. Procedio je tek toliko da je bio u Jugoslaviji pre rata, ali to što mu je devojčica odjednom prestala biti interesantna bilo je dovoljno da joj spase život.

Ipak, ostali nemački „lekari“ je nisu zaobišli, kao ni ritual po kome su svi, bez obzira na boju kose i očiju, po dolasku u logor dobijali nova „imena“. Dvanaestogodišnjakinja više nije bila Ljubica Šarolić, već – 75744.

Dani koji su podsećali na košmar

Petocifreni broj je ostao Ljubičin identitet naredne tri godine. Tako je bilo otkako je bilo i Aušvic-Birkenaua: kogod da je došao, raspoznavao se isključivo po tetoviranoj cifri.

Ljubica se sećala i da brojke po pravilu nisu odražavale pravo stanje. Da nije imala sreće da preživi, njen broj bi bio utisnut nekome od novopridošlih logoraša. Zatočenih i umrlih bilo je mnogo više nego što bi se izbrojalo po „tetovažama“, a devojčica sa brojem 75744, iako ju je narodnost sačuvala direktnih sučeljavanja sa dr Mengeleom, ostala je interesantna drugim njegovim kolegama.

Eksperimente na zatočenicima je stoga upamtila kao najjezivije. Sama Ljubica je prošla kroz četiri vrste eksperimenta – zaražavali su je malarijom, dizenterijom i dvema vrstama tifusa.

Sećala se trenutka kada joj je na trbuh stavljeno nešto poput sita, iz kog su je nemilice ujedali komarci. Sećala se i prizora u baraci u kojoj je bila zatočena, gde su sedeli i ležali ljudi iz, kako su ga zvali, kontingenta „živog ljudskog materijala“. Neke su odvodili i vraćali svaki dan, drugi su nakon eksperimenata umirali u teškim mukama. Sećala se, takođe, da je u logoru bio na snazi i nekakav neobičan jezik sporazumevanja: podsećao je na „univerzalni žargon“ i svi su ga spontano prihvatili i dopunjavali.

U međuvremenu, smenjivali su se zatvorenici sa različitim (ili istim) brojevima različitih boja. Najbrojniji su bili oni sa žutom zvezdom, a Ljubica Šarolić shvatila je naposletku da je ostala među retkima koji behu „kap u moru“ preživelih.

U znak sećanja na neme poglede: ime koje je zauvek ostalo broj

Susreti sa ozloglašenim dr Mengeleom, na sreću, nisu bili česti – makar ne za devojku pod imenom 75744. U njegovu kancelariju je ušla nekoliko puta, sasvim dovoljno da shvati njegovu fascinaciju ljudskim očima. Iako je studije antropologije završio sa najvišim, doktorskim zvanjem, već tada, nekoliko godina uoči rata, postao je član paravojne organizacije tesno povezane sa nacističkom ideologijom.

Ljubica ga je mogla nazvati samo jednom rečju – „monstrum“. Nije joj trebalo dugo da shvati i da njegova srdačnost, nesvakidašnja za jednog nacističkog oficira, nije bila ništa drugo do cinizam.

Svedočenja o njegovim lekarskim „podvizima“ stigla su i do Ljubičinih ušiju. Kada ga je videla poslednji put, shvatila je da Mengele ima i besprekorno pamćenje. Prepoznao je crnokosu devojku koja ga je po dolasku zaintrigirala svojim plavim očima, prišao joj je i upitao – „Ti još nisi umrla?“.

Nije ni „75744“ zaboravila Jozefa Mengelea, ljubaznog oficira tamnih očiju, crne kose i jedne krive noge. Ali, ako je postojalo nešto u vezi čega se morala složiti sa Nemcima, bila je to činjenica da su i oni Aušvic nazivali „fabrikom smrti“.

Čak i kada se domogla slobode i nakon rata došla u Beograd, nije pomišljala da ukloni svoju tetovažu. Štaviše, koga god da je kasnije upoznala a da je preživeo Aušvic, svako je na sebi sačuvao tu uspomenu. „Previše je bilo pogleda koji su me, nemo, molili da nikad ne zaboravim“ – ostale su Ljubičine reči godinama nakon rata.

Kada je, pak, čula da je „slavni“ doktor preminuo, bila je od onih koji nisu u to verovali. Jozef Mengele je nakon rata uspeo da eskivira suđenje tako što je prebegao u Južnu Ameriku, a imao je pomoć, između ostalih, jednog od bivših članova nacističke partije. Pomoćnik mu je u nekom trenutku predao svoju ličnu kartu, a Mengeleu je ime Volfganga Gerharta poslužilo kao jedan od pseudonima.

Iako je zvanično preminuo u Brazilu 1979. godine od moždane kapi, internacionalni tim forenzičara je tek 1985. godine potvrdio da je Volfgang Gerhart zapravo Jozef Mengele. Za Ljubicu Šarolić, jedinu Beograđanku koja je upamtila njihov prvi i poslednji susret, sećanje na surovog lekara nikada nije iščezlo.

Naslovna: Fortepan / Martin Djemil