„Traži se doktorka za Istok“, pisalo je u jednom oglasu u devetnaestovekovnom Londonu. Naizgled ništa neobično za vremena u kojima su evropski lekari dosta putovali, pogotovo u zemlje koje su kuburile sa obrazovanim medicinskim kadrovima.
Pomalo neobično je bilo to što je isti oglas spazila jedna mlada Engleskinja.
Elizabet nije bila poput ostalih svojih vršnjakinja. Budući da je rođena 1878. godine, mogla je da se nada koliko mirnom, domaćinskom životu. Jer, od žena se u ono vreme očekivalo da se udaju i brinu o porodici, a ne da se otisnu na egzotična putovanja.
Dama koja nije želela običan život
Iako je rođena u Londonu, Elizabet Ros je veći deo detinjstva je provela u Škotskoj. Mnogobrojna porodica je imala desetoro dece – Elizabet je od svih bila najstarija. Život joj je čak bio relativno udoban, jer je njena viktorijanska porodica slovila za dobrostojeću.
Avaj, tragedije nisu uvek marile za ugled – sa samo 16 godina, Elizabet je ostala bez oca, i to nakon što su joj pre toga preminuli i jedan brat i sestra. Dve godine kasnije, stigla je do Univerziteta u Glazgovu na studije medicine.
Ni to nije bila mala stvar. Visoko obrazovanje se za žene nije po pravilu podrazumevalo, pritom je medicina bila pretežno „muško“ zanimanje. I tek što je završila studije, Elizabet se uputila u London. Još netipičnije za ženu-lekara onog vremena, uskoro je postala saradnica jedne privatne ordinacije.
Na daleke pute
Mada je svojim izborima već odskakala od većine devojaka svog doba, Elizabetine ambicije se nisu zaustavljale na manje-više predvidivim radnim obavezama. Mahom je radila sa ženama, i mahom prilikom porođaja.
U to vreme je videla i onaj oglas koji potražuje lekarke za Istok. Pa, zašto ne iskoristiti priliku? Elizabet je svakako želela da još više nauči i uradi, pa i da proputuje malo svetom.
Četiri nedelje kasnije, već je bila na putu ka Rusiji, odakle bi stigla još dalje – u Persiju.
Umeju ljudi da kažu, „pazi šta želiš, možda ti se i ostvari“. Elizabet Ros je u istočnom kutku sveta dobila upravo to: nije bilo zdravstvenog sistema kakvog je poznavala u Engleskoj, već se susretala sa zaraznim bolestima koje su „kod kuće“ bile prilično retke. Htela-ne htela, morala je da se oslanja na sopstvenu procenu i snalažljivost.
Takve stvari se, pak, ne uče iz debelih knjiga. Krizne situacije su bile česte, a sredstva oskudna – ako ih je uopšte bilo. Elizabet se vratila u Englesku 1913. godine bogatija iskustvom, ali sa tabanima koja su još uvek „svrbela“ za putovanjem.
Ordinacija na otvorenom moru
Narednih 5 meseci, Elizabet je provela u pomalo nesvakidašnjoj „ordinaciji“. Ukrcala se na trgovački brod kao jedna od prvih žena koje su obavljale posao brodskog hirurga.
Kapetan je za ovu damu imao samo reči hvale. Elizabet je, sa svoje strane, dobila još jedno dragoceno iskustvo, tim pre što se otvoreno more još manje moglo porediti sa uobičajenom ordinacijom.
Čak, vest o ovoj „škotskoj dami doktoru“ je stigla i do dalekog Honkonga. Ali, nije baš bilo vremena da se uživa u novostečenoj reputaciji – nekoliko meseci kasnije, dogodio se Prvi svetski rat.
Evropu su, kao što znamo, pogodila katastrofalna dešavanja. Svugde je bilo teško, ali među zemljama koje su izvukle deblji kraj svakako je bila i Srbija.
U Srbiji pre svih
Nesagledivi broj ranjenih i unesrećenih – ovo su u našoj zemlji bile svakodnevne slike. Kako nesreća uglavnom ne dolazi sama, na sve se nakalemila jedna od najtežih epidemija pegavog tifusa. Bolnice su bile prepune, higijenski uslovi, blago rečeno, očajni. Uz to, Srbija je patila od hroničnog nedostatka lekara i zdravstvenog osoblja.
Ipak, saveznici su koliko-toliko pomogli: početkom 1915. godine, u Kragujevac je stigla nova, potpuno opremljena bolnica. Poslala ju je organizacija Bolnice škotskih žena, ustanovljena upravo radi pružanja medicinske pomoći u godinama rata.
Škotlanđanke su stigle, samo da bi videle da ih je jedna dama već preduhitrila – glavom i bradom, doktorka Elizabet Ros.
Sada još iskusnija i snalažljivija, došla je tada u rezervnu vojnu bolnicu. Potonja je reorganizovana u infektivno odeljenje, a Elizabet je radila sa najbrojnijim pacijentima: obolelima od tifusa.
Surova realnost ratne svakodnevice
Kragujevac je tih godina bio daleko od grada kakvim ga znamo danas. Bolnice su, kao i svugde, bile pretrpane, pa su oboleli morali da budu smešteni gdegod se za njih našlo mesta.
Zbog takvih uslova, nije bilo retko videti ljude bez odgovarajuće odeće i posteljine. Osnovna higijena je bila luksuz, što je utrlo put vašima koje su i same širile bolest.
Uskoro su na videlo izašle još pokoje manjkavosti neadekvatnog okruženja. Tifus više nije kosio samo pacijente, već su počeli da padaju i lekari i medicinske sestre. Za njih je odlazak na posao značio svakodnevni rizik po zdravlje i život. Uprkos svemu, Elizabet Ros je odlučila da ostane.
Nije ni slutila da će joj Srbija biti poslednja stanica na putešestviju oko sveta.
Žena ispred svog vremena
Statistika je tih godina bila neumoljiva. Samo u Srbiji, procenjivalo se da je tokom epidemije pegavog tifusa preminulo oko 120.000 ljudi. Među žrtvama su bile i 22 pripadnice medicinskih misija iz Britanije.
Elizabet Ros je tada imala 36 godina. Trideset sedmu je uzela 14. februara 1915., a njen rođendan je postao i datum njene smrti.
Gubitku je pridodala činjenica da je i sama preminula od bolesti koju je pokušala da leči. Sahranjena je u Kragujevcu, daleko od rodnog Londona, a još dalje od otvorenog mora na kome je među prvim ženama radila kao hirurg.
I zaista, njen život je bio daleko od uobičajenog za ono vreme. Umesto da ostane u Škotskoj, gde je mogla da ima udoban život, otisnula se tamo gde su žene uglavnom retko kročile. Srbija je, usled epidemije, naročito bila rizična, ne ostavljajući iskusnoj lekarki previše vremena za život i rad.
Može se o njoj govoriti kroz različite prizme – kao o pionirki koja je utabavala put ženama u medicini, ili o humanistkinji koja je došla u Srbiju onda kada ju je najpametnije bilo izbegavati. Za punih 37 godina, Elizabetina biografija je bila kudikamo bogatija od biografija mnogih njenih savremenica. Sticajem sopstvenih odluka, a onda i neveselih okolnosti, uspela je, na koncu, da se upiše i u istoriju Srbije.
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
