Pretpostavimo da se nađete negde na jugu Srbije – recimo, kraj Niša – i to po najvećoj letnjoj omorini. Upržilo sunce, hlada ni za lek, osim u daljini gde vam se učini da vidite obrise nekakve beličaste zgradice.
I to će poslužiti, razmišljate dok koračate kroz opustošenu ravnicu. Nije bilo lako dočepati se zaklona, ali sada već jedva čekate da prisednete uza zid – da se sakrijete od upekle zvezde i da’nete dušom. Koji trenutak kasnije, podižete glavu ka nečemu što bi trebalo da je krov. Tek tada shvatate da vas sa visina one zgradice „posmatra“ desetine lobanja.
Ne mermernih, kako vam se učinilo izdaleka, nego pravih, ljudskih. Čak i po toj omorini, „osveženje“ vas stiže u vidu talasa hladnog znoja. Izvesno je da se tako osećao i gospodin koji je ovaj prizor zaista video svojim očima – Alfons de Lamartin, francuski pesnik čije je pero zabeležilo susret sa kulom od lobanja.
De Lamartin je istim ovim putem prošao pre bezmalo dva veka. U to vreme, kula od lobanja je stajala kao preteći spomenik, sa namerom da zastraši bilo koga ko se usprotivi silnijem i jačem. A taj silniji je, ipak, vodio glavnu reč. Tako je smislio i da na ovom mestu, nekoliko kilometara od centra grada i u pravcu Niške Banje, vozdigne kulu koja će postati jedna od najjedinstvenijih na svetu. Danas je znamo kao Ćele-kulu, a svi smo je bar jednom videli – ako ne uživo, onda u udžbenicima istorije.
No, da bi se shvatilo zbog čega takva „građevina“ uopšte postoji, valja se vratiti na početak 19. veka. Za Srbiju je taj vremenski okvir označavao kontinuirane pokušaje da se usprotivi upravo onim silnijim i jačim: Osmanlijama, koji su je tlačili unazad nekoliko vekova.
Takva ideja je „pogurala“ i Prvi srpski ustanak. Mada je narod imao vođu oličenog u Karađorđu Petroviću, često su bitke delovale kao da se u njih odlazi stihijski, bez strategija isplaniranih u tančine. No, ono što je nedostajalo u strategiji, nadomestila je želja da se ni po koju cenu ne odustaje.
Sa tom idejom na umu borio se i vojvoda Stevan Sinđelić. Geografski, „pripao“ mu je potez na istoku Srbije, preciznije – resavski kraj. Zašlo se već u 1809. godinu, a vojvoda je pred sobom imao najkrupniji „zalogaj“ – potući tursku vojsku u bici na brdu Čegar, nedaleko od sela Kamenica.
I danas se ova bitka u Prvom srpskom ustanku smatra jednom od presudnih. Ne i bez razloga, jer bi se moglo diskutovati o tome ko je iz nje izašao kao pobednik. Stanje stvari je bilo takvo da je srpska vojska ubedljivo nadjačana od strane Turaka.
Za vojvodu Sinđelića i njegove ljude, to je značilo i ubedljivo sužen manevarski prostor. Da zovu u pomoć nisu mogli, a još manje da se povuku – nisu imali kud. U blizini je bilo samo jedno skladište dupke puno baruta. I tada, u poslednjem činu nepristajanja na (vojni) poraz, vojvoda je to skladište digao u vazduh.
Dakako, barut je sa sobom odneo i Sinđelića i njegove saborce, ali i nekoliko hiljada neprijateljskih vojnika. Iako nije u tome bilo mnogo taktičkog promišljanja, vojvodina žrtva se mogla „čitati“ kao moralna pobeda.
No, Osmanlije su i dalje imale odrešene ruke. Iako je (formalno) izvojevao pobedu, turski sultan Mahmud II bio je izuzetno besan. Po završetku bitke na Čegru, izdao je ferman (vladarski dekret) kojim je aminovao osvetu nad srpskim stanovništvom.
Drugim rečima, više niste morali da bijete bitku da bi vas stigla osvetnička ruka. Razni vidovi nasilja su praktično dobili istitucionalno „opravdanje“, što je značilo da su istočnim krajevima zavladale pljačke, ubistva i progoni.
Baš u to vreme, rodila se i ideja o, do tada, neviđenom osvetničkom činu. Potekla je od Huršid-paše, niškog zapovednika, koji je – još bešnji od sultana – naredio da se svim poginulim Srbima odseku glave. Da bi priložili nekakav dokaz o tome da je ustanak sasečen u korenu, Osmanlije su neke od ovih glava poslale u Carigrad – i za to čak dobijali i „naknadu“ od 25 groša. Ali, šta da rade sa lobanjama koje su preostale?
I za njih su imali „rešenje“.
Na prilazu ka Nišu, a uz put za Pirot, počeli su da zidaju kulu. Nije bila suviše velika, ali dovoljno da odvrati pažnju putniku namerniku. Po načinu na koji je građena, spoljašnji zidovi su bili sastavljeni od lobanja. Preciznije uputstvo je glasilo da se kula sagradi „tako da sredina bude jednostavna, od kamena i kreča, a glave srpskih vojnika da se okrenu u polje i uziđaju spolja“. Ako je neko ostao zatečen prizorom – upravo su to graditelji i nameravali. Poruka je, samim tim, bila jasna: pomisli li iko da se pobuni, skončaće kao eksponat ove sablasne „izložbe“.
Iz predanja se moglo čitati da su u kulu isprva bile ugrađene 952 lobanje. Postojala je i neka vrsta zabrane, koja je trebalo da odvrati – pogotovo srpsko stanovništvo – da skidaju lobanje sa kule. Međutim, porodicama je bilo važno da upriliče koliko-toliko dostojan pokop ubijenih – otuda su lobanje krišom počele da nestaju sa kule.
Tako je njihov broj počeo da se smanjuje već tokom 19. veka. Samim tim, kula je lagano gubila svoju izvornu svrhu: da zastraši i odvrati od pobune. Interesantno je i da su pisane tragove o njoj mahom ostavljali pojedinci koji su se našli na proputovanju okolinom Niša – u turskim izvorima se ne pominje, iako je za Osmanlije nesumnjivo nosila simboliku nadmoći.
Na jednom od tih proputovanja se 1833. godine našao i francuski pesnik de Lamartin. Sablasno deluje njegov opis vetra koji prolazi kroz šupljine lobanja i „tužno zviždi“, uz primedbu da su se sa nekih lobanja i dalje vijorile vlasi kose. Među najranijim opisima je i onaj Isidora Stojanovića, profesora beogradskog liceja. No, kako su decenije prolazile, tako se malo po malo menjao i izgled kule.
Već 1882. godine, u njoj je ostalo „samo“ 511 lobanja. A taj broj je, sa svoje strane, svedočio drugoj vrsti upornosti: da se poginulima priušti dostojanstveni ispraćaj. Nedugo potom, 1892. godine, pokraj Ćele-kule je izgrađena kapela (bio je to jedan od prvih pokušaja da se ona zaštiti kao istorijski spomenik), a do 1904. i godišnjice Prvog srpskog ustanka, podignuta je i spomen-ploča Karađorđu Petroviću.
Interesantno je i da su ovu ploču podigli potomci ubijenih Srba – upravo onih čije su glave vek ranije ugrađene u kulu. A na samom njenom vrhu, mesto je zauzela, kako se pretpostavlja, i lobanja vojvode Stevana Sinđelića.
Potonja pretpostavka, međutim, nikada nije potvrđena. No, i vojvoda Sinđelić je dobio pripadajuće mu obeležje, u vidu spomenika, portreta i zapisa o njegovoj poslednjoj bici. U međuvremenu, broj lobanja u Ćele-kuli nastavio je da se smanjuje. Danas ih je ostalo svega 58, ali su dobile i zaštitu u vidu stakla – kako ne bi bile na milosti i nemilosti vremenu i znatiželjnim turistima.
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
