• Početna
  • O Srbiji
  • Okruzi
  • Info kutak
  • Magazin
  • Reference
  • Kontakt
  • Dugo putovanje Vožda u večnost: Kako je Karađorđe četiri puta sahranjen 
    24.02.2022

    Dugo putovanje Vožda u večnost: Kako je Karađorđe četiri puta sahranjen 

    Đorđe Petrović ušao je u srpsku i svetsku istoriju kao jedna od najznačajnijih ličnosti svog doba. Odlučan, ratoboran, razborit bio je tokom devet godina vođa oslobodilačkog pokreta koji je od male vazalne Srbije bar na trenutak stvorio slobodnu zemlju. Njegova smrt do danas je ostala tragično svedočanstvo izdaje i opasne ambicije, a dugo putovanje Vožda u večnost priča koja izaziva nevericu.

    Radovanjski lug

    Priče o povratku Karađorđa iz iznganstva u Rusiju u Srbiju, izazvale su te 1817. godine popriličan potres. Mada je nekada bio neprikosnoveni gospodar Srbije, Vožd je u tom osetljivom trenutku postao pretnja pregovorima koje je Miloš vodio sa Turcima oko mirnog rešenja pitanja srpske autonomije u okviru Otomanskog carstva. Protiv njegovog povratka bile su i velike sile, pre svega Rusija koja je na sve moguće načine pokušavala da spreči njegov povratak. 

    Međutim, Vožd nije mirovao. Prvo je posao jedan od članova oslobodilačke grupe Heterija, osnovane u Odesi od strane grčkih patriota i njihovih simpatizera, a zatim je sredinom 1817. odlučio da se se vrati u domovinu. 

    Kose i brkova ofarbanih u belo, u strogoj tajnosti i u pratnji pisara Nauma Krnara stiže u Srbiju. Svom bivšem saborcu, a sada vođi ustanka Milošu Obrenoviću šalje poruku da se nađu na imanju u okolini Velike Plane. Doznavši ovo, Miloš se našao u nezgodnom položaju - s jedne strane znao je da bi popularni Crni Đorđe bio žestoka opozicija sa kojom bi se teško izoboria, ali i da bi predaja Vožda u ruke Turaka bila razlog za pobunu naroda. Pošto je odlučnog vojskovođu bilo nemoguće sprečiti u povratku, rešenje je bilo samo ubistvo. 

    Foto: Wikipedia / Narodni muzej

    Kada se te večeri krajem jula Karađorđe pozdravio sa svojim kumom Vujicom Vulićevićem, nije ni slutio na su poluge sudbine već bi povučene. Na Vujičin nagovor sklanja se sa Naumom u kolibu na imanju Dragića Vojkića u Radovanjskom lugu. Te noći, na praznik arhangela Gavrila, zaverenici su zapečatili voždovu sudbinu. Prvo je stradao kuršumom pogođeni Naum, a zatim i sekirom posečeni Karađorđe. 

    Ne časeći časa, pozvan je pop koji je u strogoj tajnost i pod okriljem noći održao kratko opelo nad nesrećnicima. U plitkom grobu ispod jednog bresta položen je prvo Nauma, a zatim i njegov gospodar. Jedini beleg bio je mali krst urezan u kori drveta. Karađorđeve lične stvari i glava spakovane su u džak i odnete prvo u Beograd pred vezira, a zatim i u Stambol. Tek kasnije, lobanja je vraćena i uzidana u zidove stare crkve koja se nalazila na mestu današnje Saborne crkve u Beogradu. Bila je to prva od četiri sahrane velikog junaka. 

    Foto: Wikipedia/Natasam

    Pretnja čak i iz groba

    Tokom svog života, knez Miloš se retko susretao sa protivnicima sa kojima nije ili ovako ili onako mogao da se izbori. Među njima se nalazila i kneginja Ljubica, njegova dugogodišnja pratilja, nekada desna ruka ali i žena od koje je i sam knjaz zazirao. Žena strogih životnih principa, nije mogla da dopusti da Karađorđevo telo počiva u neobeleženom i zaparloženom grobu. 

    Tako 1819. godine i pored velikog Miloševog protivljenja naložila je da se voždovo telo prenese u njegovu zadužbinsku crkvu Rođenja presvete Bogorodice u Topoli. Karađorđevu glavu zavila je u svilu i položila u posebnu kutiju, te naredila da se pohrani pored tela u grobnici ispred oltara crkve. Prilikom polaganja tela, topolski sveštenik Jovan po drugi put je održao opelo za pokoj duše. 

    Strah od toga da bi narod mogao da u Karađorđu vidi sveca zaštitnika, naterao je Miloša da naredi preseljenje voždovog tela iz prve grobnice u drugu koja se nalazila sa desne strane crkve. I sam je prisustvovao pogrebu, tobože uz znak žaljenja za mrtvim saborcem i prijateljem. Ostalo je zabeleženo da je u trenutku pokopa iz vedra neba počela da pada kiša kao da oplakuje stradalnika. Tako je po treći put održano opelo i Crni Đorđe sahranjen u svoju treću grobnicu. 

    Foto: Kovacevic Goran - Сопствено дело, CC BY-SA 3.0

    Konačno na Oplencu

    Monumentalna zadužbinska crkva sv. Đorđa na Oplencu zidana je gotovo četvrt veka. Gradnju je još 1910. godine započeo kralj Petar I Karađorđević, da bi konačno bila završena i osveštana 20 godina kasnije 1930. godine za vreme Petrovog sina i naslednika, Aleksandra Karđorđevića. U okviru crkve sazidana je kripta koja je bila zamišljena kao večno počivalište članova vladarske porodice. Prvo su 1911. godine položeni Petrovi roditelji, knez Aleksandar i kneginja Persida, da bi u godini završetka radnje u mermerni sarkofag bili prenti zemni ostaci rodonačelnika dinastije. 

    Zableleženo je da je prilikom otkopa groba u porti topolske crkve otkriveno da su Karađorđeve kosti bile prepletene sa žilama bagrema koji je zasađen van zida crkve. Potom su prenete u kovčeg od teške hrastovine i, konačno, 7. septembra, posle 113 godina položene u večno počivalište u velelpnom oplenačkom hramu, gde i danas počivaju. 

     

    Foto: Wikipedia / "Karađorđe_Petrović" - Vladimir Borovikovsky