Znate li gde je i šta radi „Kraljica Panonija“? (1. deo)

Mnogo je kraljeva i kraljica kroz vekove prošlo Srbijom. Mnogo ih se, na razne načine, i zadržalo – da li u nazivima ulica, ili na portretima i freskama (oni stariji), ali svi su bez izuzetka zauzeli parče hartije u istorijskim udžbenicima. Tačnije, skoro svi, jer bi se našla najmanje jedna figura čije žitije je potpuno izostavljeno.

Razloge bi valjalo tražiti u činjenici da dotična kraljica nije živela sasvim uobičajenim životom. Zapravo, formalno nije ni postojala, ali to nije sprečilo nekolicinu graditelja da joj naprave spomenik. I tako se zadesilo da svoju kamenu statuu dobije entitet bez biografije, ali sa jasnom „teritorijalnom pripadnošču“ – Panonskom ravnicom.

Ta statua je možda i jedini svedok da i Panonija ima svoju kraljicu. Ali, nije to sasvim obična kraljica, kao što ni razlog njenog „postavljanja na tron“ nije podlegao uobičajenim državnim protokolima. Njen zadatak je bio da „čuva“ jedan megalomanski projekat, a cela ideja potekla je od davnašnjih – i pravih – vladara severnog kutka Srbije.

Hoće li neko da zakupi kanal?

Između 1793. i 1802. godine, delovi Panonije su više ličili na gradilište nego na ravnicu. Pod vladavinom Habzburške monarhije, kopalo se gore od Bezdana pa do Bečeja na Tisi, a sve kako bi za tih nepunih deset godina bio izgrađen Francov kanal.

Ime je poneo po caru Francu I i bio je jedan od prvih velikih veštačkih kanala na području današnje Vojvodine. Zapravo, zamišljen je kao „3 u 1“: sredstvo za plovidbu, izvor navodnjavanja i način da se raščisti močvarno tlo.

Kako to obično biva, ovako velikim projektima treba vremena da pokažu svoju isplativost. A Francov kanal, iako jedan od najvećih tadašnjih poduhvata, pokazao se kao – razočarenje. Samo 70 godina kasnije, Habzburška monarhija je sračunala da su prihodi daleko ispod zadovoljavajućih.

Pošto nije imao „komercijalnu elastičnost“, ulaganja su presušila. Daleko od toga da nije bio značajan – jeste, ali ne dovoljno da bi se stalo na put njegovom propadanju. No, iznašle su se još neke opcije da se iz kanala izvuče novac: ponuđen je u zakup, i to nekome ko bi, uz finansijsku pomoć države, preuzeo njegovu obnovu i održavanje.

Iako već prilično zapušten, Francov kanal je brzo našao zakupca. Gospodin po imenu Ištvan Tir bio je general i inženjer, a između ostalog, i glavni graditelj Korintskog kanala u Grčkoj. Poreklom Mađar iz grada Baje (tadašnja Ugarska), Tir se mogao pohvaliti i saradnjom sa tvorcem Sueckog kanala. Pošto je živeo u Engleskoj, okupio je jednu grupu tamošnjih investitora i uspeo da ih ubedi da u Francov kanal ulože milion funti sterlinga.

Suma je bila ozbiljna, ali je Ištvanu Tiru donela ono što je tražio: kanal je 1870. godine dat u koncesiju londonskom akcionarskom društvu „Wythes & Longridge“. Ali, koncesija je došla uz jedan uslov – da se, uz zakup na 75 godina, izgradi i novi krak kanala. Dotični bi bio dužine 69 kilometara i prostirao bi se od Malog Stapara (nadomak sela Sivac) do Novog Sada. Uz to bi imao i funkciju navodnjavanja gotovo 400 hiljada hektara obradivog zemljišta. Projekat je poveren italijanskom inženjeru Pjetru Karamori i, kao što su običaji u carevini nalagali, dobio je ime po tadašnjem habzburškom vladaru, Franji Josifu. Ali, zakupac Francovog kanala imao je još jednu misiju na umu: da na otvaranje radova dovede Franju Josifa lično.

Nastaviće se... 

Naslovna fotografija: Gzanag