Vojni manastir Sveta Petka Iverica (1): među javom i med snom

Godine 1898., do Sićevačke klisure se uputila jedinica srpske vojske. Nije to bila sasvim obična jedinica, već – inženjerska. Zadatak koji joj je dat beše da pripremi teren za prokopavanje tunela i prolaza za prugu kroz obližnji Gradištanski kanjon.

I baš u to vreme, jedan od vojnika na zadatku je sanjao neobičan san. Neki glas mu je, naime, došapnuo da se nalazi na mestu svetinje. Snevač nije morao dugo da čeka – kada je vojska počela da kopa, shvatila je da je iskopala nešto što podseća na temelje nekakve ruševine. Ono što će se tek otkriti, beše činjenica da su temelji na ovom mestu čamili skoro četiri veka.

Za vojnikov san je već bilo teže pretpostaviti da li je legenda ili je zaista predstavljao predskazanje. Sa sigurnošću se moglo reći samo da je iskopavanje moralo da se stavi na pauzu. Umesto prolaza i tunela, vojni inženjeri su se dali u obnovu novootkrivene svetinje. I ponovo, baš u to vreme, do vojnika je stigla još jedna vest – da je kralj Aleksandar I Obrenović za dlaku izbegao fatalnu nezgodu. Nalazio se u to vreme u Francuskoj i umalo nije skončao pod morskim talasima nadomak grada Bijarica.

Uvereni u božju intervenciju, vojnici su zasukali rukave: zakleli su se da će, u znak zahvalnosti bogu, obnoviti zaboravljeni manastir. Zidali su i gradili naredne tri godine, o čemu kralj Aleksandar za sve to vreme ništa nije ni znao. Ipak, desilo se da ga je put jednom prilikom naveo baš u ovom pravcu. Išao je ka Pirotu i, shvativši da se svetinja obnavlja (i) njemu u čast, uzeo je učešća u obnovi kao ktitor manastira.

Iako se pojedinosti u vezi ove priče pre mogu sagledati kao legende – kao što je san onoga vojnika, ali i činjenica da se kraljeva nezgoda zbila 1895. godine, dakle 3 godine pre nego što su temelji otkriveni – na jednoj spomen tabli je zapisano da je manastir zaista izgrađen u slavu kralja Aleksandra I. Svetinja je do tada već imala glavnog arhitektu – Svetozara Ivačkovića iz Beograda, kao i projektanta – Ministarstvo građevina. Ali, osim što je izgledom podsećala na uobičajeni manastir, građevina nadomak Niške banje je ipak bila jedina takve vrste u Srbiji. Nikada pre, a ni nakon toga, pravoslavna crkva u Srbiji nije zabeležila sličan primer: da se među „običnim“ manastirima nađe i jedan vojni.

Šta se sve sakrilo iza retkog izuzetka

Otkako je 1898. godine osveštan, pa u narednih 5 godina, versku službu u novoizgrađenom manastiru su vodili vojni sveštenici. Ovo se moglo saznati i iz ukaza kralja Aleksandra, koji je u februaru 1901. godine postavio vojnog sveštenika za starešinu manastira. Na manastirskom pečatu iz tog vremena se moglo uočiti i puno ime: Kraljevski srpski vojni manastir Sveta Petka Iverica. To ga je učinilo retkim i usamljenim primerkom, ali su razlozi za to sezali mnogo davnije u prošlost.

Naime, okolina ovog manastira nije baš slovila za prostor koji je vrveo životom. Živopisan je bio u nekom drugom smislu – tuda se probijala Sićevačka klisura, a njeni tesnaci i krečnjačke stene su dobrano otežavale put ljudskoj nozi. Zaobilazili su ih čak i rimski graditelji, kojima je valjalo kroz ove pravce probijati magistralne puteve. A najlakši način da ih zaobiđu bilo je sa južne strane klisure i preko planine Kunovice.

Ova planina je, za razliku od klisure, ipak videla više ljudskih nogu. Naročito je gusto bilo s početka januara 1444. godine, kada su se srpska i ugarska vojska sukobile sa osmanlijskom. Sa starešinama na čelu – Đurađem Brankovićem i Janošem Hunjadijem – Srbi i Ugari su po poslednji put pokušali da osujete Turke u njihovom osvajačkom pohodu na Balkan.

Ono što je inicijalno započelo uspesima, završilo se povlačenjem branitelja. Srpska i ugarska vojska nisu odolele pod naletom sve brojnijih Osmanlija, a stanovništvo napokon pada pod viševekovno ropstvo.

Kao i dosta davnije pre njih Rimljani, i Turci su se klonili izgradnje puteva kroz Sićevačku klisuru. Otuda su njeni predeli ostali relativno pusti, što je, s druge strane, uslovilo pomalo neobične okolnosti – bio je to jedan od retkih krajeva u kome nisu zavladali razaranje i strah. Otuda su pojedine manje grupe upravo ovde nalazile otklon od tog straha.

Sveta gora u malom

Sredinom 15. veka, Sićevačka klisura je već mogla da se nazove nekakvom vrstom doma. Naseljavali su je uglavnom monasi pristigli sa svih strana Balkana, bežeći od Osmanlija sa istoka ka zapadu. Bilo je među njima raznih: Rusa, Grka i Bugara, te Srba sa Svete gore, ali nisu dolazili isključivo da bi spasli sopstvene glave.

Sićevačka klisura ih je, pre svega, privlačila kao potencijalno duhovno jezgro. Počeli su da grade manastire, čiji je broj vremenom narastao na 20. Za novonastanjene monahe, divlji i nepristupačni pejzaži su postali nešto poput minijaturne Svete gore. Povrh svega, dozvoljavali su im da se bave uobičajenim monaškim aktivnostima: pisanjem i oslikavanjem knjiga, ali i obnavljanjem hramova i njihovom izgradnjom iz temelja.

Pritom, prikladnost Sićevačke klisure nije bila samo u njenim teško osvojivim pejzažima. Pošto su Osmanlije već uzele pod svoje Niš i njegovu okolinu, grad je postao administrativni i verski centar carstva. Samim tim, Srbi i drugi hrišćani – praktično sve nemuslimanske vere – morali su da traže druga mesta na kojima bi upražnjavali verski i kulturni život.

Otuda je upravo Sićevačka klisura postala svojevrsna oaza (duhovnog) mira. U isto vreme, na strani pravoslavnih monaha su bili i imućniji pojedinci iz Niša. Oni su takođe vodili brigu o manastirima i crkvama, a one su zauzvrat nudile utočište hajducima i ustanicima.

S obzirom na vekove provedene pod Osmanlijama, ova duhovna oaza je vremenom izrasla u omanju, ali čvrstu zajednicu. Desetine svetinja koje su iznikle kraj Nišave kasnije će se pominjati i kao „Kolonija ruskih monaha i Sićevačkoj klisuri“. Među njima je bio i manastir koji su obnovili srpski vojnici, iako njegova istorija za sada nije u potpunosti istražena.

Ono što se zna jeste da je i preteča vojnog manastira nosila ime Svete Petke. Osim toga, u njegovom imenu je bilo dodato i „Iverica“, te ga je narod po ovom dodatku upamtio i oslovljavao. U isto vreme, dodati naziv je otkrivao na eventualno poreklo manastira, koji su mogli osnovati monasi iz gruzijskog manastira Ivirion (Sveta gora).

I oni su, poput mnogih, bežali u ove krajeve pod naletom Osmanlija. Pretpostavlja se da je manastir Iverica bio samo jedan od onih koje su osnovali, i to na zgarištu prethodnog, i njima samima nepoznatog manastira. S obzirom na istorijske (ne)prilike, Sveta Petka Iverica je mogla biti osnovana krajem 14. ili početkom 15. veka, u periodu kada je Osmanlijsko carstvo bilo na vrhuncu moći.

Nastaviće se...