Kada im se pre desetak godina urušila seoska vodenica, među meštana Zarožja, seoceta na zapadu Srbije, ponovo se ušunjao strah. Bilo je tog straha i dok je vodenica bila čitava, ali ne u tolikoj meri – za lokalnog vampira su makar znali gde je.
Ponekad bi se usudili i da uđu u tu vodenicu – iz potrebe ili puke znatiželje – jedino što nisu mogli da rizikuju da uđu potpuno nespremni.
A njen stanar, Sava Savanović, obitavao je u toj vodenici duže nego što su sezala sećanja seljana. Još ga je Milovan Glišić (ponovo) oživeo pre više od 140 godina, kada je 1880. napisao pripovetku „Posle 90 godina“. Izgleda da je ponovo uzdrmao i duhove onih drugih, narodnih pripovedanja, koji su nastavili da se povremeno uzdrmavaju do današnjih dana.
Elem, sva je prilika da Sava ne bi imao mira čak i da mu je vodenica ostala u komadu. Tako se bar veruje u Zarožju i okolini, gde su ljudi, inače svesni Savine osvetoljubivosti, uvek na oprezu.
Vampir je mrtav, živeo vampir
Opstalo je to zaziranje i kada je Savina vodenica opravljena. O tome svedoči gotovo svaka kuća u selu, jer je obavezni „ukras“, na vidljivom ili manje vidljivom mestu, „buket“ belog luka. Drže ga ljudi i protiv uroka i protiv vampira, mada više protiv vampira nego uroka.
Ova se navičica ukorenjivala generacijama, pa su pojedini Zarožani počeli (i nastavili) da imaju uza se makar čen belog luka gdegod da pođu. To „gdegod“, ipak, nije uvek i za sve podrazumevalo da se svrati pod krov od kojega meštani najviše zaziru.
Teško da može biti drugačije, pogotovo ako vas od malih nogu upozoravaju da vampir i dalje vreba iz one svoje vodenice. Kružile su priče i pretnje kako će Sava udaviti svakoga ko u nju uđe, da vreba ispod vodenice i ne dao bog nikome da se u njoj zadesi noću.
Na prvi pogled, teško je poverovati da se ovakav uljez krije među seoskim potočićima, šumarcima i krajoliku tako tipičnom za seoce blizu same zapadne granice Srbije. No, veli se i da su mnogi sreli Savu Savanovića lično i ostavili u amanet naravoučenije da se nikada ne valja ići u vodenicu praznih ruku.
Zato poneki povedu i vuka, a svi bez izuzetka po jedan glogov kolac. I beli luk, razume se, a i drveni krst, zlu ne trebalo. Oni drugi, malo zaplašeniji, vodenici neće ni da priđu. Ako kojim slučajem baš moraju da prođu tim putem, okretaće glavu na drugu stranu...
Fenomen globalni, a pretnje lokalne
Ipak, nije ih Sava Savanović ostavio bez naravoučenija. Onomad kad mu se 2012. godine urušila vodenica, bio je slobodan da ih kontaktira putem jednog podužeg pisma. No, osim verbalnih packi, Savanović je bio slobodan da predloži tu i tamo poneku pragmatičnu ideju. Pošto su ga u Zarožju i okolini već učinili prilično popularnim, zašto to ne okrenuti uplašenim Zarožanima u korist?
Sava Savanović je, zapravo, bio slobodan da se umeša i u lokalni turizam – a zašto i ne bi, kada je u CV-ju već imao „vampirizam sa osvrtom na turizam“. Valjalo bi onda i narodu da pametno iskoristi njegovo ime, „da se turizam stvara“, jer će mu to „doneti puno para“.
Inače, ne dešava se često da se bilo ko (a pogotovo jedan vampir) javi sa onoga sveta – otuda su Sava i njegovo pismo dospeli i do štampe. Ali, činilo se da inostrana štampa bila znatiželjnija od lokalne. Najpre britanski „The Sun“, potom američki „USA Today“, te nekoliko inostranih novinara koji nisu odoleli a da ne posete Savinu vodenicu.
Što se, pak, Savanovića tiče, bio bi srećniji da su ga „turili u naše, domaće, na ćirilici“ novine. Sve u svemu, privukao je makar globalne reportere, koji se nisu toliko plašili da svrate u vodenicu.
Tamo ih je, dakako, dočekala decenijama iznova prepričavana legenda o prvom srpskom vampiru, priča o tome kako su Zarožani pokušali da ga umilostive repriznom sahranom i, na kraju, priznanjem da se ni posle toliko vremena ne zna gde Sava tačno počiva. Ako bi neko i poželeo da ga nađe, ne bi mu ni tu valjalo da se zaputi praznih ruku.
Jer, potraga bi se morala sprovesti uz jednog konja pastuva i tamo gde konj zastane i zakopa kopitom zemlju – eto i groba Save Savanovića. Tako su bar govorili stariji, verovatno bliže upoznati sa celom fertutmom za koju je Savanović bio zaslužan.
I mi Drakulu za trku imamo
Elem, saznalo se ubrzo i odakle je vampir Sava zapravo poslao ono pismo. Reporterima nije trebalo mnogo kopanja, jer se pošiljalac sam otkrio – samo što nije ni izbliza ličio na strašnog vampira.
Umesto toga, pošiljalac je svoje (radno) vreme provodio u Narodnom muzeju u Valjevu, u kojem je bio direktor. Po ko zna koji put je oživeo Savanovića, ali bez uobičajenih bojazni koji su inače pratili njegova oživljavanja. Dakako, Savanović je do tada već uveliko imao i Facebook stranicu, koju je takođe uredio direktor valjevačkog Narodnog muzeja, a po urušavanju i obnavljanju Savine vodenice, rešio je da podigne (marketinški) ulog.
Sa njim bi se složili i oni inostrani reporteri, tim pre što, za razliku od drugih famoznih horor-likova poput grofa Drakule, Sava Savanović jeste bio famozan, ali manje-više na lokalu.
Doduše, bilo je i pre toga pokušaja da se priča o Savi ponovo ispriča. Nakon Glišićeve pripovetke „Posle devedeset godina“ – a za koju poneki smatraju da je jedna od prvih ovdašnjih horor-priča – prošlo je tačno devedeset godina dok Sava Savanović nije dobio i svoju ekranizovanu verziju.
Film „Leptirica“ se, dakle, pojavio 1970. godine, sa „radnjom fabule“ pozajmljenom iz narodnog predanja. Bio je to trenutak kada je i jugoslovenska kinematografija dobila svoj prvi horor film.
Što se tiče pisma upućenom Zarožanima, ono je bilo koliko proglas jednog privremeno upokojenog vampira, a još više promo-materijal kojim se obližnje Valjevo predstavilo na tadašnjem Sajmu turizma. Ako ništa, učinilo je da se ljudi (ne samo u Valjevu i okolini) još jednom podsete da i Srbija ima svoje strašilo koja vreba po noći ne bi li se putnicima (ne)namernicima napilo krvi.
A da bi Savu Savanovića učinili još stvarnijim, meštani takođe obližnje Bajine Bašte sačinili su i svojevrsni foto-robot slavnog krvopije. Za to vreme, Savina vodenica, koja i dalje na rečici Rogatici privuče pokojeg znatiželjnika, daleko je od arhetipskog prebivališta prosečnog vampira – a možda upravo to što je čini posebnijom od drugih.
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
PRIVATAN SMEŠTAJ VILA JOVANA
