Stala je u red jedne od najlepših u Srbiji, otimajući mesto turističkim biserima zlatiborskog kraja. One koji su željni uživanja u lepotama prirode, u okolinu Užica će uvek dovesti planinski pejzaži, ski staze, kulen ili kajmak. Ali, tragaoce za nečim izazovnijim na šetnju će privoleti obližnja Stopića pećina.
Krenete li od Užica ka Zlatiboru, jedno skretanje ulevo pre Mačkata odvešće vas do sela Rožanstvo. A iza njega, kada prođete i Tošinu banju, put vodi do prilaza atrakciji koju i te kako vredi posetiti. Ime je dobila po zaseoku Stopić smeštenom tačno naspram nje, a prostrane pećinske dvorane će malo koga ostaviti ravnodušnim.
Spomenik isklesan u steni
Stopića pećina ponosi se i svojom veličinom: po tome je druga u celoj Srbiji, što se nepogrešivo nazire već na samom ulazu. Veliki otvor u steni visok je 18 metara, dovoljno da se običan čovek pred njim oseti prilično sićušno. Pa i tako sićušan naspram predela kakve udesi priroda, učiniće mu se kao da se našao u srcu planinske idile. Staza koja vodi do Stopića pećine ušuškana je u zelenilu, a ovaj zeleni krajolik preseca reka Prištavica.
Za impresivne „rezbarije“ u steni zapremine od oko 120.000 kubnih metara zaslužni su upravo vodeni tokovi. Kroz Stopića pećinu i danas krivuda Trnavski potok, a putevi vode su strujali još dok se u dolini obližnjeg sela Trnava nalazilo jezero. Osim pukotina oblikovanih vodom, pećinu su isklesali i tektonski poremećaji tla, dok su ovi zauzvrat širom podzemlja menjali tokove pećinskih reka.
Epilog je danas impresivan svakome ko se otisne kroz pet stenovitih dvorana. U stenama pomešanim sa krečnjakom, od pećinskih odaja je nastao zamršen sistem podzemnih kanala. Duga je priča i o njihovom otkrivanju, budući da prvi tragovi o pećini datiraju još iz 1816. godine.
Ipak, zabeleške se u Zapisniku Srpskog geološkog društva prvi put pojavljuju 1901. godine, a kroz pećinu je dalje put krčio Jovan Cvijić upustivši se u prva speleološka istraživanja. Njima se detaljnije pozabavilo krajem ’50-ih godina, a potom i 1983. i 1984., kada su pećinu posetili stručnjaci češkog speleološkog društva.
Interesovanje nije jenjavalo ni narednih godina, sve do 1989. kada je do pećine prvi put utabana staza. Posetioci su se, međutim, i dalje probijali kroz strme šumske puteljke. Danas je pristup pećini potpuno uređen: staza ozidana kamenom vodi do samog njenog ulaza, sa jednim mostićem ispred i dva unutar pećinskih odaja. Najzad, Stopića pećina dobila je i zaštitu kao prirodno dobro i u međuvremenu postala jedna od najposećenijih.
Foto: tamburix
Čudo prirode i poneka skrivena opasnost
Da je s razlogom jedna od najlepših, potvrdiće svako ko prođe kroz dvorane Stopića pećine. Dužina joj prelazi 1.600 metara koliko je do sada istraženo, ali se kroz pećinu može proći dužinom od oko 280 metara. Pojedine odaje specifičan ambijent duguju i osvetljenju, naročito svetiljkama uronjenim u bistru pećinsku vodu. A nađe li se pred usekom u steni, namerniku je gotovo nemoguće naslutiti šta ga čeka kada u nju zakorači.
Svaki delić unutrašnjosti zapravo je svedočanstvo o snazi kojom voda oblikuje stene. Kuriozitet je i da u Stopića pećini nije uvek potrebno opskrbiti se debljim slojevima odeće. Unutrašnju temperaturu diktira spoljašnja, pa će u letnjim danima unutra biti toplo, a u zimskim hladno.
Već na samom ulazu, posetioce „na prvu“ osvaja Svetla dvorana. Nazivaju je još i Dnevna, jer je osvetljena prirodnom dnevnom svetlošću. Sa 40 metara širine i 18 visine najupečatljivija je njena prostranost, dok iz nje pogled seže i ka nebu.
Tavanica je ovde „izbušena“ otvorima nad samom pećinom (takozvanim vigledima), koji se u lokalnom rečniku još nazivaju i dugure. Pošto su na samoj površini i odmah do šumske staze, šetačima bi mogle lako promaći, pogotovo kada ih vetar zatrpa lišćem. Zato bi ovde valjalo otvoriti četvore oči, jer se svedočilo i o nezgodama kada bi kroz dugure nehotice propadali šetači.
Jedna od takvih je ostala kao opomena, kada je gospodin po imenu Boža Janković, pritom „podgrejan“ i rakijom, propao kroz duguru i izgubio život. Iza njega je na jednoj grani ostala mešina za rakiju, a sporna jama je nakon toga dobila ime „Božina dugura“.
Foto: Cedomir Zarkovic
Tajna vodenih terasa uklesanih pod tlom
Prostrana Svetla dvorana, osim unutrašnjosti izrezbarene vodom, krije i kutak neobičnog naziva Pseće groblje. Nagađa se da su ljubimci ovde skončali pošto su ih meštani bacali kroz otvore, a kosti je obelodanilo proučavanje materijala koji se vekovima taložio ispod dugura.
Svoj trag u Svetloj dvorani i danas ostavlja Trnavski potok. Na izlazu se uliva u reku Prištavicu, a sa porastom vodostaja i potok preraste u vodopad. Na daljem putu kroz pećinu, jedan drveni most iz Svetle vodi u Tamnu dvoranu.
Nisu slučajno u njoj svetla ostala prigušena. Tamna dvorana je u celoj pećini najviša, dok manjak svetlosti, uz senke koje bacaju stenovite izbočine, čini da se pećinski ambijent doživi očima speleologa. Štimung pritom upotpunjava i poneki od redovnih stanovnika – slepi miš, a pećinski „podovi“ su najvećim delom pod vodom.
Stotinak metara kasnije, drugi drveni most vodi u Dvoranu sa bigrenim kadama. Ova je sala fascinantna upravo zbog udubljenja koje su stvorile i oivičile naslage krečnjaka, a iz svake od ovih ukoso „naslaganih“ kada izliva se voda koja pravi kaskade duž terasastog zida.
Mesto na kome od davnina izvire pećinski život
Od dvadesetak koliko ih ukupno ima, svaka bigrena kada je specifičnog oblika i različite dubine. Poneke su duboke i do 7 metara, a ova je dvorana i „uvod“ u ništa manje fascinantan Izvor života. Pođe li se stazom desno od bigrenih kada, stiže se do veličanstvenog podzemnog vodopada.
U ovom delu pećine je zaista teško ne ostati bez daha: kada vodopad „poraste“ i zatutnji niz stenu uz zaglušujuće zvuke, ceo prizor postaje još impresivniji – tim pre što Izvor života seže do 10 metara u visinu. Utisak pojačava i osvetljenje koje otkriva kalcifikovane pećinske ukrase, pa posetiocu ostaje da se divi vajarskom umeću prirode. Izvor života se izliva iz još jedne od odaja nazvane Rečni kanal, odakle se slapovi slivaju sa bigrenih „tobogana“ i kaskada.
Iz Rečnog kanala ka izlazu put nastavlja i Trnavski potok, a vodostaj u kanalu diktiraju padavine i godišnja doba. U bistroj vodi su se nastanile i sitnije ribe, a iznad prethodne, Dvorane sa bigrenim kadama, nalazi se i Kanal sa kadama. Nešto starije od Rečnog kanala, kade su u ovom delu nešto pliće – „svega“ do 5 metara – dok je stari tok potoka u njima ostavio i manju količinu vode.
Iako su oba kanala mahom prohodna, posetiocima u njih još uvek nije omogućeno da uđu. Za takvu avanturu je već obavezna speleološka oprema, a speleolozi su uvereni da Stopića pećina krije još neistraženih kanala. Ipak, znatiželju će nahraniti ostale njene lepote: pre svega, neobični reljefi na kojima igra svetla i vode stvara impresivnu paletu boja.
Naslovna fotografija: Wikipedia /