U jednoj varoši nadomak Zlatibora, živeo je jednom neki trgovac i muke mučio s lupežima. Vazda su mu pljačkali dućan, pa se promućurni gazda najzad doseti kako da im doskoči.
Opasao je svoju radnju žicama i ostavio je tako po noći. Isto veče, već po navici, nanovo su pohrlili kradljivci. Kako bi što pre odradili svoje, u sveopštoj jurnjavi i pomrčini ostali su zapetljani u žice.
Ispetljali su se teškom mukom i odmah se dali u beg. Razbuđen ovom fertutmom, sve je čuo i narod koji se načičkao po prozorima. Jedan od lopova tada viknu ostalima: „Vala, braćo, nećemo ti nikad više u žice!“.
Kako su lopovi napokon utekli iz grada, zaradovao se i komšiluk dovitljivog trgovca. Upamtivši povik kradljivca upetljanog u žice, tako su i svom gradu nadenuli ime: U-žice.
Gradić razbacan po zelenim obroncima
Priču o imenu grada na obalama reke Đetinje kazivali su još stari Užičani. Niko nije siguran ni koliko je verodostojna, tim pre što je to tek jedna od četiri varijacije na temu (anegdotskih ili iz tradicije naroda) oko kojih polemišu i etimolozi. Od varoši koju su – bar tako kažu – nekada opsedali lupeži, danas je Užice najveći grad Zlatiborskog okruga.
Postao je i jedan od gradova sa zvučnim asocijacijama: od Užičke republike, pravih, domaćih gurmanluka, tvrđave iznad Đetinje i rakije od šljive. Koliko je živopisan po tradiciji, toliko su živahne i boje užičkog kraja.
Već na samom ulazu u grad, sa autoputa iz pravca Požege, Užice se doima ušuškano među padinama okolnih brda. Preseca ga reka Đetinja, a kuće i zgrade raznih boja rasute su sa obe strane reke. Pomalo su, učinilo bi se, razbacane bez reda. Spram većih gradova mahom udešenih „pod konac“, brdoviti užički krajolik uslovio je da ovdašnji neimari raštrkaju svoja domaćinstva po valovitim, zelenim obroncima.
Ipak, teško da bi se grad učinio skockanim bez reda i smisla. Baš u ovom šarenom kraju načičkane su brižljivo uređene okućnice. Počev od Požege do samog Užica, retko je videti kuću – osim onih koje se još uvek grade – a da nije taze okrečena, jarko crvenih crepova i pedantno uređenog trema sa koga „preliva“ šareno cveće. S jeseni se na njima ređaju i niske rumenih paprika, tako da ceo kraj ostavlja dojam pravog vatrometa boja.
Konačišta i kolevke drevnog Užica
Geografski položaj Užica svakako je pridodao njegovom šarenilu. Crveni krovovi zgusnuti su na zelenim obodima brda, a spram živopisnog krajolika, isto je toliko živopisna i istorija grada.
Priroda ovog kraja udomljavala je stanovnike još u praistorijskom dobu. U okolini su stoga „razbacana“ i nalazišta iz perioda neolita: od pećine Megara, preko obližnjeg sela Stapari, do Potpećke pećine u selu Potpeć.
U užički kraj su se potom doselila ilirska plemena. Nije poznato da li su podigla naselje baš na mestu današnjeg Užica, ali su iza njih ostali prastari tragovi spomenika i grobnica. Za Ilirima potom dolaze Kelti, Skordisci i Rimljani. Iz ovog perioda datira i Municipium Kapedunum, keltsko naselje koje arheolozi nazivaju „kolevkom Užica“.
Danas je to arheološko nalazište pod imenom Staparska gradina. Kako tragovi datiraju unazad više od 3.000 godina, o najranijoj istoriji Užica se može sklopiti tek polovična slagalica. Kasnije su sačuvani i poneki pisani tragovi, doduše, tek s kraja 12. veka. Užice i njegova okolina tada su bili u sastavu srednjevekovne države župana Stefana Nemanje, što se doznalo iz povelje manastira Studenice iz 1196. godine. Zvanično, o Užicu se, u jednom dokumentu iz Dubrovačkog arhiva, tek 1329. godine pojavljuje prvi pisani trag.
Foto: Wikimedia Commons / Andris Malygin
Neslavna sudbina gramzivog užičkog župana
Burno je u Užicu bilo i tokom srednjeg veka. Saznaje se da je grad već tada nosio nazive slične današnjem: „Oujice“, „Ougitse“, „Vschitza“, „Vschiza“, „Ussiza“, „Ussitza“, ili „Usitza“. Ostaće upamćeno i ime župana Nikole Altomanovića, koji je od polovine 14. veka vladao iz srednjevekovnog užičkog grada.
Vladavina župana Nikole poklopila se sa raspadom srednjevekovnog Srpskog carstva. Istrajan u nameri da se domogne još većeg dela teritorije, župan se našao u sukobu sa knezom Lazarom Hrebeljanovićem. Naposletku je skončao prilično neslavno: knez ga je 1373. godine zarobio i oslepeo, a zatim uzeo užički kraj pod sastav svoje države.
Sve što se dešavalo narednih vekova beše slika i prilika zbivanja u celoj Srbiji. Nakon pada srpske despotovine, Užice dospeva u ruke Osmanlija. I tada je, najviše tokom 16. veka, bio središte uprave, ali ovoga puta kao turska nahija. U narednom veku se u Užicu razvijaju zanatstvo i kultura, ali će na prelazu između 17. i 18. veka, tokom austro-turskih ratova, postati jedna od najznačajnijih vojnih baza.
Naposletku, i tvrđava povrh obale Đetinje učinila ga je jednim od glavnih strateških uporišta. Nemoguće je pomenuti Užice bez obližnjeg mu utvrđenja, koje je bilo česta meta neprijateljskih osvajanja upravo zbog specifičnog položaja.
Varoš sa nepresušnim legendama o imenu
Duga vladavina Osmanlija zaslužna je za još jednu pretpostavku o poreklu imena grada. Žicama se ovoga puta nije služio neznani dovitljivi trgovac, već Turci koji nisu trpeli protivnike svoje vlasti. „Neposlušni“ su stoga zatvarani u logore opasane žicom, te bi za njih narod govorio kako ih vode „u žice“.
Etimolozu su u ovoj priči ipak pronašli „rupe“. Pre svega, nije zabeleženo da su u to vreme još postojali bilo kakvi logori, a i ime grada se pominjalo još pre dolaska Turaka. Sem toga, teško da se žica u srednjem veku koristila u bilo kom obliku. Još manje je verovatno i da se u narodu koristio izraz „vođenje u žice“.
Očito je stoga i ova pretpostavka novijeg datuma. Što se samog grada tiče, Užice se još dugo neće u potpunosti osloboditi Osmanlija. Ostao je strateški značajan i za vreme Prvog srpskog ustanka, kada su 1805. i 1807. godine oslobođeni i tvrđava i grad. Međutim, slom ustanka ga 1813. godine ponovo vraća pod tursku vlast, da bi konačnu slobodu dočekao 1862. godine.
Prvi temelji modernog Užica: od vrednih zanatlija do prve gradske hidrocentrale
I pored teško izvojevane slobode, Užice je sredinom 19. veka i dalje bila varoš. Popisano je, po odlasku Turaka, tek preko tri hiljade stanovnika, a u grad će početi da prerasta tek na prelazu u 20. vek. Prvi pravi urbanistički plan usvojen je 1871. godine.
Time je istorija Užica ponovo postala dinamčna. Ovoga puta se u njemu počelo sve više graditi i raditi, a zanatlije i trgovci počeli su puniti gradsku kasu.
Jedan od najznačajnijih trenutaka bilo je i puštanje u rad tada druge hidrocentrale u Srbiji 1900. godine. Mala hidrocentrala na Đetinji (nosila je ime „Pod gradom“), sa originalnim generatorima koji su i dalje u njenim prostorijama, danas je jedna od najočuvanijih starih hidrocentrala na svetu. Industrija je punom parom proradila nakon dva Balkanska i Prvog svetskog rata, te se od ’20-tih godina prošlog veka razvija i moderna proizvodnja.
*Naslovna fotografija: Nevena Kukoljac
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
PRIVATAN SMEŠTAJ VILA JOVANA
.jpg){kind=link}