• Početna
  • O Srbiji
  • Okruzi
  • Info kutak
  • Magazin
  • Reference
  • Kontakt
  • Simbol grada sa dva lica: otkud u Zrenjaninu Muzej destrukcije?
    22.11.2020

    Simbol grada sa dva lica: otkud u Zrenjaninu Muzej destrukcije?

    Kada se jednoj građevini nadene više različitih naziva (i to sa relativno sličnim simbolikama), to opravdano navodi na zaključak da mora biti da su za nju vezane i različite priče. Mada bi je svako mogao drugačije osloviti, kuća duhova, Pinova vila, Danijelova vila i Muzej destrukcije zapravo su jedan te isti pojam. I kuća i vila i simbol i muzej pritom se nalaze na istoj adresi – zrenjaninskoj, u ulici Ive Lole Ribara 13.

    Mnogi će ga i danas opisati kao „ponos grada“, ali i jedno od najlepših i najmodernijih gradskih romantičarskih zdanja. U isto vreme, „zvanični“ naziv na njemu istaknut – Muzej destrukcije – opravdava ga bez suvišnih pitanja. Iza imena, pak, stoji Umetnička asocijacija Zrenjanina, čiji nastanak je, poput samog naziva ove kuće, iznedrila njena mnogodecenijska sudbina. Nekadašnji ponos i romantičarska lepota postepeno su tokom decenija zbrisani: ostavili su tek puste i sablasne zidove koji na prvi, pa i svaki sledeći pogled, izazivaju nedvosmisleni utisak nelagode.

    Svi stanari raskošnog zrenjaninskog dvorca

    Spram grada koji se danas čini prilično tih, Zrenjanin je poslednjih decenija 19. veka svedočio dinamičnom razvoju. To se videlo i po novim, za ono vreme modernim zgradama, među kojima je i vila koja danas nosi dvojaki simbol.

    Sagrađena 1894. godine, to je bila prva kuća u Zrenjaninu sa centralnim grejanjem. Prema planovima aminovanim od strane peštanskog arhitekte Lasla Đaluša, podigao ju je Leon Štegervald. Njen izgled otkriva da se Štegervald vodio tipično romantičarskim stilom, ali je inspiraciju delom pronašao u arhitekturi srednjeg veka. Otuda je raskošna, jednospratna vila ponela i odlike gotskog stila, nalik srednjevekovnom dvorcu sred centra banatske varoši.

    Nakon samo dve godine, Štegervald je svoju rezidenciju prodao izvesnom Ferencu Danijelu. Po novom vlasniku ostala je upamćena kao Danijelova vila. Njegova porodica je u njoj živela naredne dve decenije, da bi je nakon toga, godine 1919., kupio i treći vlasnik – Marko Bakalič.

    Sticajem okolnosti, rezidencija je od tada počela često da menja stanare. Bakalič je u njoj takođe kratko boravio: našavši se u dugovima, već nakon tri godine prepustio ju je Prvoj srpskoj zemljoradničkoj banci iz Beograda.

    Ni Banka je, međutim, nije dugo koristila. Dve godine kasnije, kuća je prodata Udruženju trgovaca i industrijalaca Bečkereka. Četiri godine nakon toga, 1928., dobila je i šestog vlasnika: u rezidenciju se uselio geometar Paja Pin, a po njemu je ubrzo dobila i drugi poznati naziv.

    Foto: Nepoznat - Zavod za zaštitu spomenika kulture Zrenjanin, CC BY-SA 3.0

    Pinova vila, ukras starog Bečkereka

    Uz mnoge vlasnike koji su u njoj boravili tokom decenija, i Pinova vila je u više navrata trpela preuređenje. Ipak, nijedno nije narušilo izgled kakav je zamislio njen prvi stanar. Većina detalja, kako spolja, tako i u unutrašnjosti, dugo je ostala netaknuta. Upečatljivi su bili prozori sa okvirima od poda do tavanice, a dve sobe na spratu imale su vrata ukrašena ogledalima. U središnjem holu stajala je zelena kaljeva peć, dok je drveno stepenište kraj peći krasila zasvođena galerija. Odaja sa kaljevom peći bila je poput glavnog, centalnog hola, jer se iz njega ulazilo u ostale prostorije.

    Što se, pak, samih vlasnika tiče, vila će ih ponovo menjati dolaskom Drugog svetskog rata. Porodica Paje Pina iseljena je 1943. godine, i od tada kuću preuzimaju nemački okupatori. U vilu je najpre useljena nemačka Uprava carina. Prethodni vlasnici nisu se vraćali ni nakon završetka rata, a umesto njih su kuću potom nasledile 14. slovenačka divizija i policijska uprava. Koristila im je sve do oktobra 1959. godine, kada je nakon konfiskacije prešla u državno vlasništvo.

    Naredne tri decenije, „domaćini“ Pinove vile bile su i dve zdravstvene službe – Higijenski zavod i antituberkulozni dispanzer. U nju su se, umesto cenjenih građanskih porodica, potom useljavali i novi stanari – pacijenti koji su na ovu adresu dolazili na lečenje u plućnu bolnicu.

    Urbanistička renesansa i Muzej destrukcije u nastajanju

    Čak i kad je završila u rukama okupatora, a potom i nekoliko javnih ustanova, Pinova vila još uvek je bila među simbolima starog, građanskog Bečkereka. U to vreme se oko nje nalazio veliki park, sve dok i sam grad nakon Drugog svetskog rata nije počeo da menja lice.

    Počev od ’60-tih godina prošlog veka, polako su nestajala zdanja koja su predstavljala oličenje gradske kulturne baštine. Dobar deo ovih, za Zrenjanin važnih i značajnih objekata, ili je srušen ili u potpunosti zapušten. Međutim, nisu nestajale samo stare građanske rezidencije – menjao se izgled trgova i ulica, promenjen je tok reke Begej, a svemu tome kumovala su nova urbanistička rešenja.

    Tokom narednih nekoliko decenija, od nekadašnjeg zrenjaninskog nasleđa ostale su ruinirane zgrade i kuće. Od tog vremena je i Pinova vila postala žrtvom nebrige. ’80-tih godina prošlog veka nestao je i veliki park, nakon što je na njegovom mestu presečena magistrala. Svoje poslednje stanare vila je izgubila 1990. godine, kad se iz nje konačno iseljava i antituberkulozni dispanzer.

    Foto: M.V.

    Netragom nestala romantičarska lepota

    Otkako su se u nju počele useljavati razne javne ustanove, Pinovoj vili ostao je samo jedan vlasnik – država, odnosno grad Zrenjanin. Kao vredan spomenik kulture, 1968. godine je stavljena pod državnu zaštitu. Ni to, međutim, nije zaustavilo njeno propadanje – iako zaštićen, ovaj gradski simbol nikada nije bio jasno kategorisan. Status mu je ostao nerešen, a od 1990. godine vila je u potpunosti napuštena.

    Kao posledica toga, tokom godina je počela nalikovati današnjem Muzeju. Namenu više nije imala, a od „ničije“ je postala „svačija“. Osim što o nekadašnjem ponosu grada više niko nije brinuo, propadanju je uveliko doprinelo i to što su iz njega nestajale preostale vredne stvari.

    Od nekada raskošnog zdanja ostali su urušena fasada, propali podovi i srušeni plafon. Na velikim prozorima već odavno nema stakala, kao ni drvenog stepeništa koje je ukrašavalo glavnu središnju odaju. Uprkos tome, Pinova vila zbog kvaliteta gradnje i dalje odoleva potpunom urušavanju. Ipak, godine nebrige ostavile su traga, učinivši je najčuvenijim simbolom propadanja grada.

    Jedini pokušaj obnove načinjen je 2005. godine. Međutim, projekat koji je tada izrađen nikada nije zaživeo. Bilo je i retkih pojedinaca zainteresovanih za restauraciju vile, ali danas više nema ni njih. Poslednji pokušaj da je spase učinila je grupa ljudi okupljena oko Umetničke asocijacije Zrenjanina. Maja meseca 2004. godine, razorena vila postala je sedište mladih zrenjaninskih umetnika.

    Može li umetnost spasiti nekadašnji ponos grada?

    Postavši svojevrsna neformalna ustanova kulture, Pinova vila – sada Muzej destrukcije – po istoimenom projektu je ponela simbolično ime. Umetnici su počeli redovno da je obilaze: beležili su svaki korak njenog propadanja, ali su među ruiniranim zidovima nastajale i kreativne ideje. Pored kulturno-umetničkih instalacija, izložbi i performansa, Pinovu vilu oživelo je i nekoliko murala.

    Što se same ideje tiče, osnivanje Muzeja destrukcije imalo je za cilj da skrene pažnju na sudbinu nekadašnjeg ponosa grada. Time se htelo ukazali i na činjenicu da se, usled propadanja nekadašnjih spomenika kulture, ceo jedan grad može smatrati svojevrsnim muzejem destrukcije. Da stvar bude gora, zvanično rešenje (ili makar plan za njegovu restauraciju) i dalje ne postoji. U međuvremenu, nekadašnji ponos grada ipak je dobio novu namenu – iako će kreativne ideje teško sprečiti njegovo dalje propadanje, iza njega je sada još jedna priča koja ga je ponovo oživela.

    *Naslovna fotografija: M.V.