„Čemu ovo služi, a uz to i ne radi?“
Dilema se nameće svakome ko prvi put navrati u Veliki Bečkerek – tačnije, na granicu koja deli naselje Mala Amerika od Brigadira Ristića.
S razlogom ovaj „granični prelaz“ neupućenima izaziva nedoumice: zašto ispod mosta teče poljana, a i jezero kanda nije na pravom mestu? Avaj, eto i odgovara na pitanje kako je tihi, banatski grad dobio neobičnu atrakciju.
Nekada je služio, a uz to i radio...
Vremena u kojima je Zrenjanin vrveo od užurbanog, radnog sveta zaustavila su se pre 30-tak godina. Od tad je slabo bilo i naznaka da će se ponovo pokrenuti – makar ne u onoj meri kao ranije.
U poređenju s jednim od najmoćnijih nekadašnjih privrednih centara Vojvodine, grad je danas prilično pust. Ipak, s vremena na vreme jedan njegov stanovnik uspe da digne galamu – na svoj način.
Danas mu je 58 godina. Ceo svoj vek proveo je kraj Male Amerike, ali tek je 20 i kusur leta zaista služio svrsi – špacirungu Zrenjaninaca s jedne obale Begeja na drugu. Jer, nekada je gradska reka tekla baš ispod ovog mosta. Zato je 1962. godine rečna okuka dobila prelaz za pešake, a projektovao ga je, kako kažu, izvesni gospodin koji je bio građevinac, a ne arhitekta.
Tada je most dobio i netipičan izgled: gledajući postrance, kao da mu se žičara rastegla između dva nasumična noseća stuba. Onaj malo viši, od 23 metra, izgledom i visinom podseća na obelisk, a ovi nesimetrični pilari čine ga još neobičnijim.
23 godine kasnije, deo obale kraj Male Amerike poneće drugačiji izgled. Od tad se menja i uloga mosta: reka je prestala da bude reka i postala poljana, pa ni most više nije služio špacirungu svojih sugrađana.
Foto: Nikolina Radovanović - Most na suvom i nekadašnji rukavac Begeja koji je danas veštačko jezero
(Ne tako) čudesna sudbina nemog žitelja Bečkereka
Kada je 1985. godine odlučeno da se skrati rečna okuka, umesto Begeja su nastala veštačka jezera. Nijedno od njih nije isplanirano da se nađe pod mostom. Otuda mu je i nadimak postao most na suvom.
Tako ga i meštani zovu već više od 3 decenije. Od gradskih otaca, pritom, nisu se čule ideje i planovi o tome šta bi s njime valjalo činiti. I baš ga je takva neizvesna sudbina učinila slučajnim simbolom za koji se pročulo daleko od vojvođanske ravnice.
Naposletku, koliko se još gradova može pohvaliti mostom koji ne radi i ispod koga teče trava, i uz to atrakcijom za ovdašnje i neovdašnje turiste?
Ipak, onima koji bi pored njega prolazili svaki dan nije bilo svejedno. Vremenom su se navikli, baš kao i most. Avaj, iako je dobijao publiciteta više nego ranije, u neku ruku je ipak ostao prepušten sebi. Bez amina od strane čelnika grada, i Zrenjanincima su bile vezane ruke.
Tako je bilo sve dok sudbina mosta ponovo nije stavljena na dnevni red. S namenom koja mu je već niz godina nepostojeća, pre 20 godina je dosuđeno da most na suvom bude srušen. Ono što ga je tada spaslo bio je nedostatak sredstava.
U međuvremenu je taj nedostatak poslužio kao generički templejt za sve koji su se smenjivali na mestima gradskih čelnika. Poput žičare među nesimetričnim stubovima, dilema srušiti ili obnoviti ostala je da visi u vazduhu.
Nisu ostvareni ni planovi da se oko mosta zazeleni plato sa klupama i ukrasnim zidovima. Uz to, i dalje nije bilo pomena o sudbini samog mosta. Stvar su tada pokušali da uzmu u ruke i sami meštani. Okupljeni u udruženje građana „Most na suvom“, iznalazili su razne sugestije. Ne samo da ga spasu od rušenja, već da mu ponovo udahnu život – doduše, nešto drugačiji od onog kakav imaju mostovi pod kojima umesto poljane teku reke. Da li na ovom mestu otvoriti restoran, poslastičarnicu ili pijacu cveća i unikatnih rukotvorina? Ili, možda, omladinski centar, galeriju, prostor za male sportove?
Dobrih ideja, sasvim sigurno, nije manjkalo. Lokalni umetnici predlagali su sopstvene projekte kako bi most dobio još više publiciteta. Čak, izvesni zrenjaninski arhitekta iz Nemačke, pričalo se, rado bi uložio novca kako bi vratio Begej ispod mosta.
A onda su se dobrim idejama isprečile dileme inženjera. Pre desetak godina utvrdili su da most nije bezbedan. Kolebanja, uz zub vremena, nastavila su da ga troše, pa i uprkos tome nije gubio na publicitetu – pogotovo otkad je sasvim slučajno postao simbol pobune.
Naime, izvesni ugostitelj želeo je da na jezero nadomak mosta nasadi jedan „splav“. Utom su glas digli gnevni stanovnici Male Amerike, danima protestujući, čak i spavajući ispod mosta. I uspeli su: dotični je morao da odustane od svog nauma, iako ni to nije rešilo sudbinu mosta.
Potom su ponovo razmatrani predlozi o demontaži, pa i tome da se most izmesti na drugu lokaciju. Od silnih planova i predloga, želja, namera i javnih rasprava, naposletku je odlučeno da se ulaz na most zatvori. Umesto male gradske oaze, dobio je gvozdenu ogradu.
Tako je ostalo do danas. Osim što je, kao legitimna atrakcija banatske ravnice, dospeo i na stranice svetskih sajtova. Pod nekim drugim okolnostima, pitanje je da li bi tako bilo. Otuda mu, eventualno, baš to što ne služi (a uz to i ne radi) i daje na legitimitetu.
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
