„Prvi maj“, Pirot (2): iz fabrike snova u surovu stvarnost

Kada je u pirotskoj Industriji odeće „Prvi maj“ buknuo požar, kao da je najavio sve ono što će fabriku snaći i narednih godina. Godine 1991., vatra je oštetila jednu halu i fabrički restoran, a progutala je i najveću mašinu za krojenje. Šteta je bila velika, a najviše je ispaštala proizvodnja.

Ali, početak ’90-ih se nije osetio samo u Pirotu. Radničko samoupravljanje, koje je prethodnih decenija stvorilo jednu od najpoznatijih eks-Ju fabrika, sada je bilo na zalasku. Uporedo sa time je zalazila ideologija bratstva i jedinstva, a uporedo sa njom, rasparčavala se i država u kojoj su fabrike snova postajale stvarnost.

U takvim uslovima, međunarodne sankcije su došle kao „šlag na tortu“. Prva na udaru je bila privreda nekadašnje SFRJ, dok je ono malo preostale stabilnosti progutala hiperinflacija. „Prvi maj“, iako je prethodno preživeo vatrenu stihiju, u novonastalim okolnostima gotovo da nije imao nikakve šanse.

Početak kraja

Samo nekoliko godina ranije, „prvomajci“ su imali mnogo razloga da budu ponosni. „Prvi maj“ je izvozo odeću širom Evrope i van evropskih granica, a oni su za to vreme živeli proleterski san. U proseku, u „Prvom maju“ je bio zaposlen svaki osmi ili deveti Piroćanac. Čak i oni koji su govorili kako im plate „nisu neke“, imali su, pre svega, sigurnost.

Međutim, iz fabrike snova su za kratko vreme zagazili u nešto nalik noćnoj mori. Radili su i dalje, nije da posla uopšte nije bilo, ali se mnogo stvari promenilo u korenu. Na snagu je stupila parola „više rada-manje novca“, zbog čega je trpeo, najpre, kvalitet.

Zbog sankcija i inflacije je potom počeo da trpi i posao. Bilo ga je sve manje, a za to vreme, negodovali su „prvomajci“ koji su stavili tačku na svoj radni vek. Nakon decenija provedenih u fabrici koju su sami izgradili, sada su jedva preživljavali. Ali, nisu bolje prošli ni oni koji su ostali: primanja su im bila sve niža, dok je preduzeće srljalo u sve veće dugove.

Između jave, sna i nadanja

Sticajem srećnih okolnosti, neposredno pre nego što je „Prvi maj“ zadesio veliki požar, u fabrici je sačinjen popis umetničkih dela. Bilo ih je tada ukupno 170 (i pokretnih i nepokretnih), ali su i ona postala svojevrsne žrtve tranzicije.

Osim što je deo njih stradao u vatri – uključujući i vredne mozaike, tapiserije i vitraže – u narednih desetak godina ih je „nestalo“ na desetine. Bilo je to nešto poput umetničke zone sumraka, jer je „Prvi maj“ pre toga slovio za preduzeće koje je, osim umetnina, redovno okupljalo glumce i muzičare, ali i sportiste i brojne delegacije. Broj posetilaca je dostigao čak 13 miliona, a sve zahvaljujući tome što su se humanizacija i kultura rada nalazile visoko na listi prioriteta.

Ali, pre nego što se najzad osula i vredna umetnička zbirka, tačka je najpre stavljena na nekadašnju fabriku snova. Koliko god da joj je budućnost bila sumorna – uz najnoviji „trend“ zatvaranja prodavnica širom zemlje – „prvomajci“ su i dalje gajili nadu da „Prvi maj“ neće doživeti sudbinu drugih eks-jugoslovenskih preduzeća: sa katancem na vratima i otpuštenim radnicima.

Međutim, devedesete su prošle, ali kriza ipak nije. Na samom početku 2000-ih, jedan deo „prvomajaca“ je svojevoljno napustio fabriku. Mnogi drugi su, pak, stali u red tehnoloških viškova. Do 2015. godine, od nekada 6.000 „prvomajaca“, u fabrici ih je ostalo oko 1.300 – a uskoro ni toliko.

Naime, te godine je odlučeno da „Prvi maj“ ode pod stečaj – prezaduženost, uz isplaćivanje zarada i otpremnina, bili su previsoki da bi se fabrika oporavila. Radnike je ta vest dočekala u fabričkom restoranu. Deo njih ni tada nije želeo sasvim da se preda: usledeli su štrajkovi i odlasci pred gradsku opštinu, molbe da iza radnika stane sindikat. Njihov glas je dospevao i do javnosti, uz apele da se na sve moguće načine spreči gašenje „Prvog maja“. Po svemu sudeći, načina nije bilo – preduzeće je zakatančeno i prodato, a „prvomajci“ nikada nisu dobili odgovor na pitanje kako je fabrika, zapravo, dospela do tačke bez povratka.

Spomenik (još jednoj) žrtvi tranzicije

Koliko god da ih je dočekao epilog kakav niko nije želeo, „prvomajci“ su po nekim pitanjima ostali saglasni. Voleli su svoju fabriku, voleli su da odlaze na posao, a ni odricanja im nisu padala teško – bilo da je reč o odlascima na dobrovoljne akcije izgradnje, ili to što su se za to vreme odrekli desetina mesečnih zarada. Početkom novog milenijuma, od svega toga su im ostale uspomene i poluprazni novčanici.

Posledice su bile vidljive i na samom preduzeću. Hale koje su nekada više ličile na hotel nego na tekstilnu fabriku, bile su oronule i zapuštene. A nekadašnji „prvomajci“, među kojima je najviše ostalo žena, nastavili su da žive scenario ni nalik nekadašnjem: sa „Prvim majem“ je u istoriju otišlo i radničko samoupravljanje.

Ono što je iole preživelo bila je zbirka umetničkih dela. No, i ona su se, malo po malo, osipala nakon stečaja. Na aukcijskoj prodaji ih je pre tri godine otkupio grad Pirot, a nakon toga, slike, grafike, skulpture, crteži i tapiserije su pronašle novi dom – na čuvanje ih je preuzela Galerija „Čedomir Krstić“.

Nekadašnji tekstilni gigant, a u isto vreme čedo koje su „othranili“ sami zaposleni, stao je na kraju u red (ne tako) famoznih žrtava tranzicije. Od „prvomajaca“ kojima je ostalo da popune godine staža, deo njih je nastavio putevima tekstila – u novim firmama, mahom privatnim, koje bi teško mogle da izađu na crtu nekadašnjoj fabrici. Ipak, ostali su složni u jednom: „Prvog maja“ se sećaju sa mešavinom nostalgije i ponosa. Iako je osnažena radnička klasa pojam koji, u njihovom slučaju, danas ne znači mnogo, dogodilo bi se i da s vremena na vreme na njega dobiju podsetnik.

Naime, predmeti iz sačuvane umetnilke zbirke su se našli na lokacijama širom Pirota. Bio je to način da se bar donekle održi sećanje na simbol grada, pa i nekadašnje države. Da je reč o delima koja su postala deo savremene istorije Pirota, svakako nije sporno – međutim, nekadašnji „prvomajci“ su ostali saglasni i po pitanju toga da je njihova fabrika ipak „zaslužila više“: na primer, da se napravi nešto poput spomen sobe koju bi mogli da posećuju i turisti, ili spomenik tekstilnoj imperiji koji bi se sagradio „u ime hiljada radnika“. No, od tada pa do danas, jedini spomenici su i dalje napuštene, razorene hale.